RTV Teorija i praksa

pogotovu u poglavljima koja opisuju funkcije odredenih članova ekipe od urednika redakcije do reditelja i njegovih saradnika u studiju. Možda, kao primer ovakvog nama đonekle stranog iskustva, dovoljno je navesti rečenicu iz knjige koja o sekretarici režije i njenoj funkciji u ekipi kaže: „uloga sekretarice reditelja jeste da donosi kafe i da, u principu, šefove učini zadovoljnima”. Ali ne samo to, postoje, u stvari u ovoj knjizi ozbiljnije nejasnoće u odnosu na zađatke članova ekipe, kao na primer dilema da li tehničko vođstvo miksuje sliku ili ne, kada da, a kađa ne itd. Uopšte, postoji jedno mnoštvo procedura i proizvodno-kreativnih raomenata u ovoj knjizi za koje se može reći da, kao takvi, uopšte ne postoje u našoj televizijskoj praksi (ođnosi se na celokupan proces proizvodnje od sistema redakcije, primanja i dorade teksta do same produkcije, odnosa režija-saradnici, režijske procedure merenja vremena, finansija itd, itd.). S druge strane, postoje momenti u domaćoj praksi o kojoj ova knjiga ne daje nikakve informacije. Zato, u slučaju da njen izbor nema za svrhu upoznavanje jednog prošlog i stranog televizijskog sistema, ona može izazvati dosta zbrke kod Ijudi koji putem nje upoznaju teoriju televizijske proizvodnje, a u domaćim uslovima upoznaju televizijsku praksu. Međutim, neospomo je da ova knjiga ima i određene kvalitete. Iskustva koja izlaže i pokušava da sistematizuje u pristupačnu i lako primenljivu teoriju zasnovana su na jednoj vrsti racionalnog i logičnog korišćenja televizijskog medija. Ta logika može biti strana ali je u svakom šlučaju legitimna Stoga, u ovom priručniku čitalac može vrlo lako naći osnove bez koje bilo koja profesionalna televizija ne može normalno funkcionisati. Na vrlo pristupačan način, ne preterano opširno (ali zato po neki put pomalo površno), bez raistifikacije medijuma Citaocu se otkrivaju osnove televižijskog jezika - sintaksa, gramatika, interpunkcija, osnove bazične

televizijske tehnike - kamere, osnove likovne i dramske kompozicije, elementi proizvodnje a donekle i sistem znakova, izraza i uputstava koji važi u svakodnevnoj televizijskoj praksi. Zato, reprint ove knjige nije na odmet, pogotovu kada se ima u vidu nepostojanje sličnog štiva o osnovama televizijske proizvodnje u nas. Može se slobodno reći da nijednom televizijskom stvaraocu ne bi štetilo da upozna najosnovnije karakteristike televizijske proizvodnje kako ih predstavlja ova knjiga, ako ni zbog čega drugog a ono zbog potrebe domaće televizijske prakse da uspostavi sopstvene kriterijume televizijske proizvodnje. Može se reči đa je šteta, što, inspirisan domaćom televizijskom praksom i uslovima, knjigu slične namere nije napisao đoraaći autor. Jer potreba za aktuelnim, domaćim tekstovima ovog tipa neospoma je. Ta potreba potvrđuje se, na izvestan način, i ponovnora pojavom knjige o kojoj je ovde reč, Oseća se, naime, izvesna urgentnost u izboru same knjige, načinu prevoda, pa i samoj formi publikacije koja ostavlja dojam brzo akurauliranih izlaganja u formi fakultetskog skripta. Potreba za ovakvim tekstovima oseća se i u preštampavanju ove knjige jer, može se reči da je u đoba kada je knjiga izdata u engleskom govomom području postojalo nekoliko dela boljeg kvaliteta, ozbiljnijih i aktuelnijih štiva, jeđno od njih čak i koautora ove knjige Rudi Breca. (Television Production Handbook). Zato, može se reći da je potreba za ovakvim tekstovima, pojavom knjige Televizijski Program - režija i proizvodnja, ostala nezadovoljena Iz toga se može izvući i zaključak da je i dalje neophodno slične tekstove, novije i aktuelnije, prevoditi, ako već nema mogućnosti da ovako nešto stvore domaće snage. Međutim, među našim stvaraocima mogu se nači oni koji bi na adekvatniji način napisali delo slične prirode.

Stanko Cmobrnja

238