RTV Teorija i praksa

izoluje) sa drugim naukama o čoveku. To je posebno važno baš u odnosu na televiziju čije je društveno delovanje tako duboko i mnogostrano. Kritika može ovde da koristi taj isti adut o kojem smo govorili - može sebi dozvoliti to što sebi nauka ne dopušta smelost u formulisanju teza i hipoteza. Sledeči zadatak televizijske kritike u okviru upotpunjavanja sociologije predstavlja spajanje umetničke analize sa tezama sociološkog karaktera. Radiče se, uglavnom, o vrednovanju televizijskih spektakla, vrednovanju imanentnih vrednosti, npr. formalnih odlika dela i njihovo upoređivanje sa elementima društveno-kulturne ocene. Ovo može dati interesantne rezultate spoznaje, nemoguče za postizanje bez spone sociologije i umetničke interpretacije. Objašnjenje popuiarnosti televizijskih predstava baš na taj način moči če se obogatiti formalnim faktorima. S druge strane, poznavanje formalno-društvenih kriterija omiljenosti predstava dozvoliče stvaraocima da obogate svoj način rada i, posebno, da bolje nego do sada prilagode kompleks artističkih (umetničkih) sredstava priredbe društvenim očekivanjima. Zahvaljujući tome televizija če moči znatno bolje da realizuje svoje prosvetno-vaspitne zadatke u oblasti popularizacije umetnosti. Kritika može, na kraju, da upotpunjuje sociologiju formulišuči trenutne sociološke dijagnoze skoro odmah posle emitovanja predstave ili grupa predstava. Za sociologiju ovo nije uvek moguče, makar zbog toga što pokretanje složenih socioloških ispitivanja zahteva izvesno vreme. Te dijagnoze kritike mogu da funkcionišu privremeno, do trenutka sprovođenja pravih socioloških ispitivanja kojima će doneti dosta orijentacionog materijala. Ponekad če sociološke procene televizijske kritike biti

184