RTV Teorija i praksa

I na kraju, mogli bismo reči da smo naznačili samo neke od problema s kojima se suočavaju teorijske discipline o masovnim komunikacijama i da smo, time, otvorili prostor za daljnju kritičku elaboraciju ovih fenomena. Ono što Zbornik tekstova u izboru E. Prohič prezentira čitaocima (samo, nažalost, s večinom tekstova smo se več upoznali dosta ranije, a ono što je, pored ostalog, nedostajalo u „napomeni priređivača” je da su Dva eseja o televiziji Theodora W.Adorna bila več objavljena u „Letopisu Matice srpske” br, 2/1966, str. 248 - 267) - nije nikakvo teorijsko osvježenje. Čak štaviše, večina autora i nisu oponenti s autoritetom ove naučne oblasti, nego su se samo, s izrazitom patetičkom indignacijom pronicljivih intelektualaca, djehmično bavili ovom kompleksnom problematikom. Stoga su oni pretežno i ostajali na nivou opštih konstatacija, ističuči ono što jest, Ušavajuči svoje radove dublje teorijsko-gnoseološke penetrantne analize. Osim toga u Zborniku, čija je zamisao vjerovatno bila da pretenduje na teorijsku ekskluzivnost u nas, nedostaje barem jedan tekst naših autora (imamo ih!) o televiziji koja se nalazi u kvalitativno drugačijim društvenim odnosima i čija se društvena uloga fundamentalno protivstavlja onoj koju smo djehmično analizirali. Da bolje upučen čitalac nije imao pred sobom ništa novo, razočaravši svoju čitalačku radoznalost, pokazuje da je i Zbornik, deklariran kao prilog proučavaju kompleksne oblasti masovnih komunikacija, zapravo još jedan proizvod iz, u posljednje vrijeme, najezde komercijalne poplave knjiga osrednje vrijednosti.

225