RTV Teorija i praksa, Apr 01, 1979, page 156

završava svoje emitovanje pompeznom hit kompozicijom, pa je tako Tina Tarner umnogome učinila da se kraj ove emisije dočeka optimističnije. Umilno, pevljivo saobjedinjavanje svih verbalnih informacija u jednoj mozaičnoj emisiji ponajviše govori o nečistoj motivaciji šta se zapravo želi jednom takvom celinom. Naoko višeslojna, „mozaična emisija” briše granice između važne i hotimične informacije, pa se sloj rekreativnog (sačinjen od muzike, igre, mode, sporta, meteoroloških izveštaja, festivalskih dometa itd.) nameče kao vrhovni i odlučujuči za razumevanje i jednog Nedeljnogpopodneva i jednog Vikend programa. Stoga, nikakvo čudo što se tekstovi pop pesama doživljavaju kao najangažovaniji, najosmišljeniji blok verbalnih informadja u čitavoj emisiji. Tim više što je gestika popularnih pevača i igrača naglašeno erotizovana, očuljena, pa iskričavost telesnog aktiviteta u pevača-igrača izaziva u gledaocu sve one primarne želje za uživanjem, koje naravno uključuju i ceo korpus prointelektualnih zadovoljenja (identifikacija sa „živošču”, „pokretljivošču”, „mladošču”, „zdravljem modernog čoveka” - „čoveka moje civilizacije”). Mrvice oštroumlja ove civilizacije date kroz pevačko-igrane slogane u „mozaiku televizijsMh numera” pre označavaju granicu kaleidoskopskog viđenja sveta, pa tako i prisutnog obličja civilizacije („naše danas i ovde”) no što radni naslov dramaturgije ovih emisija zagovara. Mozaično u emisijama kao Nedeljno popodne pretvara se u lavirint šaroliMh zabavno-muzičMh tačaka koje vode istom centru - suvoj, verbalnoj informaciji koja u najboljem slučaju ostvaruje smisao svoje centrifugalnosti u iskazu o zemljotresu ili novoj pobedi jugoslovenskog boksera na međunarodnoj sceni. Rastojanje od zabavno-muzičke numere do vesti dana, odnosno, društveno-relevantne-političke vesti, saradnici ove tobože mozaične emisije prelaze na manje ili više uspešan način, ponajviše u zavisnosti od lične domišljatosti voditelja, spikera ili gosta u studiju koji svojim učeščem valjaju rastojanje od „centra” do „svetske muzike” što brže mogu... Ali, baš kao u kaleidoskopu, to rastojanje je nepromenljivo pa je i učinak ovakvog jednog TV maratona ravan znanom i postoječem cilju. „Sve po malo - malo za sve” - postaje u našoj interpretaciji surogat „slobodnog”, „maštovitog”, „rizičnog” beleženja stvari i tvari koje se tiču našeg televizijskog gledaoca. Štaviše, gledaocu se istovetne informacije nude na isti način i u emisiji kao Dnevnik i u emisiji kao Nedeljno popodne (i čitači vesti su često isti!). Istini na volju, u Dnevniku još ne postoji društveni katalizator kao što je šarmantna Nela u zagrebačkom Nedeljnom popodnevu, ali ni tu ne treba biti sasvim decidiran u zaključivanju...

154