RTV Teorija i praksa

čitanjem ove knjige bili kao oslobođeni onog sklerotičnog, inače veoma prisutnog i previše prisutnog akademizma u tretiranju televizije. Televizija se nekako previše shematski i beskrvno analizuje u mnogim teorijskim studijama. Po mom mišljenju, taj doista spoljni pristup, pristup koji je, čini mi se ostao u jednodimenzionalnoj opciji prema televiziji, kao da je zatvoren horizont prema televiziji, kao da je pokazao malo razumevanja za samu prirodu, samu suštinu, za samu strukturu televizije. U tom smislu moram da kažem da se meni Kalezić najviše sviđao, da mi je bio najbliži kacte j* opušteno i slobodno ćaskao, kada nije bio previše opterečen potrebom da kaže sve same konačne istine, da ih kaže definitivno, jedanputza uvek. Kalezić je shvatio koliko je predmet težak, koliko je nesavladiv, i mislim da se to oseča u ovoj knjizi. Ali, u opuštanju i ćaskanju, u toj prividnoj neobaveznosti ja sam video jednu proživljenost, jedno divno prepoznavanje fenomena iz samih njegovih temelja. Pa eto, u tom smislu ja sam jednostavno imao potrebu da ovu knjigu čitam dva puta. Čitajuči je ponovo ja sam se na nov način prisečao nekakvih njegovih istraživačkih mogučnosti, prisečao sam se nečega što bi moglo da se nastavi jer čini mi se da je završeni esej Božidara Kalezića esej koji bi po prirodi stvari trebalo nastaviti. On govori o otvorenosti, traženju, o nespokoju koji nije destruktivan, ja bih rekao da je on krajnie izazovan, da je čak aktivan, da je kritički, i u tom smislu čini mi se da nas je Kalezič prvom knjigom sve naterao na ddalog, a sebe naterao na ponovno promišljanje televizije i na nastavljanje ovog što je več započeo. DŽEVAD SABLJAKOVIĆ; To je, dakle, na neki način kritika televizije u ime televizije. To se iz Kalezićeve knjige dovoljne ne vidi, međutim, implicite knjiga Televizija - tvrđava koja leti na neki način je pledoaje za neku televiziju koja nije ova današnja. Sasvim je besmisleno, bio bi apsurd obijati televiziju kao fenomen, što Kalezič i ne čini. Sasvim bi bio apsurdan pokušaj da se ona anatemiše, eliminiše, izopči iz društvenog i kulturnog života... Dakle, samim činom svoga postojanja televizija je neminovno izložena kritici. Utohko više što je televizija sada, na ovome stupnju, o čemu i Kalezič govori, i zaprečavajuča i manipulativna; to je izazov na koji neminovno mora da reaguje čovek koji ima kreativan, intelektualan i moralan stav i prema televiziji kao fenomenu i prema poslu koji radi. Hteo bih da kažem nekoliko svojih osnovnih zapažanja pri čitanju Kalezićeve knjige. On počinje stvarno izuzetno. Uspeo je da neke ideje, kako bi zagrebački filozofski krug rekao, nekako zorno predstavi. On je več na

203