RTV Teorija i praksa

brani televiziju i čini ga njenim apologetom, jer televiziju i njen program tretira kao nežto unapred dato na šta se ne može uticati i prema čemu se samo može zauzeti ovakav ili onakav stav. Iz ovog gledišta proizkzi da su eventualni štetni uticaji televizije posledica neadekvatnog odnosa roditelja prema gledalačkom ponašanju svoje dece, a ne posledica neodgovarajućih programa. Iz ovog gledišta, s druge strane, proizlazi i ono što je u knjizi najvrednije: saveti za ponašanje roditelja prema kontaktima svoje dece sa razUčitim programima televizije. Ovi saveti su u sadašnjoj situaciji američke televizije veoma korisni jer je mnogo teže uticati na TV mreže da promene koncepcije i sadržine programa za decu, nego na fonmranje stavova prema određenim prograrmma kod dece. Govoreči o nesumnjivo velikom uticaju televizije, autor ističe da taj uticaj ne sme da bude prenebregnut i da se pri tom zanemare „direktni uticaji, socijalne veze i individualne potrebe”. Osnovna teškoča u merenju uticaja televizije je što je gotovo nemoguče izolovati TV iskustvo od ostalih faktora koji utiču na razvoj dece. Pošto je u laboratoriji nemoguče reprodukovati stvarne životne situacije autor smatra da je to vaino ograničenje eksperimenata u ovoj oblasti te se on, zbog u radu ne koristi rezultatima istraživanja, već se oslanja na kliničke podatke koje je dobio od onih koji posmatraju decu u svakodnevnom životu (mditelji, vaspitači, psiholozi, psihijatri). Ovde moramo da napomenemo osnovne nedostatke metode koju je autor ođabrao: male mogućnosli stendardizacije i ograničene mogućnosti uopštevanja, pre svega. Jedan od sociološlđh fenomena savtemenog društva je izdvajanje porodice - roditelji i dvoje dece izoiovani u gradskom stenu. Šira porodica je predstevljala raznovrsniju sredinu za dete, biio je više ijudi koji su se njime bavili. Sada, u životu u malom stenu sa zaposlenim roditeljima, veliki deo zabave prepušten je televiziji,

roditelji je često koriste kao elektronsku dadilju. Uz televiziju dete je manje zavisno od roditelja u traženju aktivnosti u slobodnom vremenu i od druge dece, jer kraj televizora može samo da se zabavlja. Teievizija, s druge strane, nudi ogromnu količinu infonnacija i deca stiču dosta znanja o svetu koji ih okružuje. Međutim, najveći deo informacija nije prilagođen njihovom uzrastu i ne mogu praviino da ih razumeju. Roditelji su često ambivalentni prema onom što televizija čini sa njihovom decom. Deo straha od televizije je jednostavno strah od nepoznatog, ne znamo kamo nas ona vodi. To je, po rečima autora, razlog što se opredelio da još jednom osvetli fenomen televizije i da roditeljima ukaže na neke orijentire u ponašanju. Da li deca veruju televizijskoj slici života? O ovom pitanju kao i o nizu drugih autor je razgovarao sa psihijatrom Polom Sirakuzeom (Paul Sjrakuse), sa dečjim psihijatrom Irvinom Markovičem (Irving Markowitz) i sa psihijatrom Džonom Spilanom Qohn Spiilane). Oni objsšnjavaju đa je fantazija normalna pojava u dečjem razvoju. Da li će deca verovati da je svet koji prikazuje televizija realan ili nerealan zavisi od njihovog uzrasta. Deca oko treće godine misle da je ono što vide na televiziji realno, jer nemaju načins da prave razliku izmedu realnog i nerealnog. Deca od 3 - 5 godina počinju da razlikuju stvarno od nestvarnog, pojam realnosti baziraju na iskustvu, te za njih crtani filmovi nisu stvarni, jer ne liće na njihovo iskustvo. Spilan smatra da i vestern filmovi doprinose razlikovanju fantazije od realnosti jer se dogadaji odvijaju u detetu stranoj sredini po šabloniziranoj shemi za koju dete otkriva da ne funkcioniše u realnosti. Veliki broj kritika upučenih televiziji zamera joj da prikazuje previše smrti. Izjave roditelja da su se njihova deca plašila uvek kad bi videla smrt na televiziji klinički psiholog Bari Brikin

240