RTV Teorija i praksa

vremensko trajanje pojedinih emisija, žanrovska shema programa). Upravo zbog ovakve osobine „formativne propusnosti” televizijske strukturacije, kao najmanje celo nameće se ono što smo na ovim stranicama nazivali ~TV prizor”. p 0 mnogo čemu ovaj termin je neprecizan, jer podseča ina ono što u filmskoj terminologiji nazivamo „filmski kadar", ali, isti način on može pokriti opis više „televizijskih slika”, tačmje onaj minimalni vremenski raspon gledanja TV programa kada se jedna tačka ucelini kao izrazitost jedne emisije, odnosno jednog bloka programa. Na drugoj strani, zbog nerade upotrebe filmske terminologije i ono što bi u paritetu odgovaralo pojmu „filmska sekvenca” povremeno je i na ovim stranicama nazivano c ~TV prizor”. Isto tako, a iz navedenih razloga, vrlo često je termin „montažni rez” ostavljen bez dopune u objašnjavanju njegove uloge u TV uprizorenju nekog ili nečeg. Tako su sve odredbe oblikovanog ucelinjenja - da se ne bi pravile odveć : velike omaške - dobijale za svaki slučaj dodatak ~TV”, čak i u govoru o vrsti gledalaca pred televizijskim ekranima, što je, naravno, uticalo ne samo na stilsku čistoću teksta već i na njegovu jasnost u proceni naznačenog problema. Pomenuta muzička tačka Šou fantastiko upučuje na razrešenje ove problematike u pravcu otkrivanja sličnosti i razlika između uprizorenja televizijske slike i uprizorenja slika susednih audiovizueinih oblika komunikacija (strip, fotografija, foto-roman, film, animirani film, kompjuterska animacija). Pre svega = potrebno je istaći da se TV prizor ostvaruje posredstvom uticaja drugih, susednih slika: on nikada nije „sebisamosvojan , „čist” i „originalan”, on uveliko teži i naginje sinkretizmu. Ovaj sinkretizam nije zadat za sva vremena strogom brojčanošću niti ii opsegom moguće upletenih formi susednih audiovizuelnih oblika, več konkretni TV prizor predstavlja zbir određenog broja reaktiviranih formi koje utiču da se data sadržina (ne sadržaj!) prizora „čita” kao komentar televizijskog medija svih onih slika koje putem njegove komunikacije dopiru do nas non-stop kao „gotove” i „zatvorene” (fotografija kao ilustracija u Dnevniku, na primer). Ali, televizijsko uprizorenje je tim više c televizijsko ukoliko se pred datim TV prizorom prisetimo smisla večeg broja ostalih slika koje nas zasipaju u svojstvu samostalnih deliča programa (film na televiziji na primer), tako i ovih istih kad dolaze u svom izvornom, komunikološkom viduuj (razgledanje fotosa putem štampe, gleđanje filma u bioskopu itd). Rečju, sagledavajuči jedan TV prizor mi smo uvek svesni da prisustvujemo jednom vizuelnom, slikovnom komentaru

200