RTV Teorija i praksa

neke druge slike. Ova komunikološka distanca i nije ništa dmgo do specifična informacija TV gledaocu o međudelovanju srodnih audiovizuelnih oblika komunikacija. Ovakvu informaciju gledalac ne samo da potražuje sve vreme dok sedi ispred ekrana već se ova informacija može računati kao jedina povoljna retoričnost televizijskog iskaza čija se udarnost ogleda u decentnom saopštavanju o postojanju dmgih, stilizovanih slika stvarnosti koje TV prizor može objediniti u svom nukleusu koliko i prisvojiti „živu sliku” ove stvarnosti. Fenomenološki rečeno: sinkretizam TV prizora čini jezgro poetike ovog medija. PERISKOP UMESTO DVOGLEDA: 23, avgust, 20.00, II program, To sam ja. Od emisije do emisije, od kritike do kritike, Dragan Babić dobija packe. Zamera mu se uglavnom sve. I pamet, i lepota, i nacin da to dvoje ujedini i ne/mogućnost da to dvoje sasvim odeli. Naravno, u vezi s tim, govori se o „agresiji u ophođenju” iliti neviđenom bezobrazluku na našoj televiziji, o „rigidnosti”, „tvrdoći iskaza” i tako dalje, i tako dalje... A kad bi se postavilo pitanje tzv. prosečnom gledaocu (onom tako omiljenom uzorku naše televizijske prakse) „Šta je to što kod Babiča nervira?” - odgovor bi se u najkraćim crtama sveo na: „Pravi se važan!” O važnosti naših televizijskih likova retko se govori (valjda se podrazumeva njihova izuzetnost ~za sva vremena”) dok se televizijska ličnost i teže postaje i za sve vreme njenog krhkog mandata proverava se njena „idealnost”. Dragan Babić nije ni političar, ni fudbaler, ni glumac da bi bio televizijski lik, a po onome kako ga prati oko kritike nije ni neka televizijska ličnost ~od poverenja”. No, on na izgled čini sve ono što godi rezervisanom oku prosečnog giedaoca: ulazi u studio nonšalantno (s rukama u džepovima), smeši se šeretski (otkrivajući nemilice zdravo zubalo), seda u fotelju meraklijski i prekršta noge po đilkoški. Zaista, na osnovu nekoliko prvih trenutaka, Babič podseća na naškog lepotana s vašara, i verovatno da tu i dolazi do rascepa u identifikaciji: on izgledom vara. „Šta?”, „Koga?” i „Zašto?” - pitanja su koja ilustruju neartikulisani osečaj nelagodnosti dok pratimo ovih nekoliko trenutaka Babičevog ulaženja u studio, i našu sobu. Naime, Babić na isti način ulazi kao stranac u studio koliko po prilici očekujemo da će uči „neko drugi”, njegov gost ili bilo ko - ko ne radi za platu u jednoj televizijskoj kuči. Ono što je kritika nazvala „arogancijom” upravo je to ta

201