RTV Teorija i praksa

atipična neprilagodljivost ovog urednika-voditelja na studijski okoliš. Babić kao da jedva čeka da se susretne i sa nama, i sa svojim gostom otvaranjem igre ~ja pitam šta hoču - ti odgovaraš koliko možeš”. Onog časa kad na kraju krajeva smesti i sebe i gosta u fotelju (to uvek u doživljaju predugo traje!) - stvari se okreču naglavce! On, uistinu, zadržava i pozu i smeh i gestikulaciju momčine s provincijskih igranki, ali, kamera mu ispod te ekspresivne mimikrije otkriva i ponešto što ne straši samo onog prosečnog gledaoca: ovaj čovek sve vreme misli na ono šta mi mislimo kako bi se trebalo ponašati u TV studiju! Kombinuje, rekli bi oni „više-nego-prosečni”. Da, ova „kombinatorika” se teško percepira jer ni Babičev gost koliko ni giedalac, ne znaju iz tog razloga kuda će otiči razgovor (mada sve izgleda dogovoreno) ni kad če pasti odlučujuće pitanje koje če gosta (odnosno gledaoca!) dovesti u tesnac ~da li da odgovorim i na ovo autobiografsko, nebulozno pitanje, pa da budem više ja, ili da predstavim i Babiču samo svoje popularno nad ja ...” Da, Babić deluje „važno”, (pravi se važan!) jer sebi dozvoljava taj luksuz da kontroliše kako reakcije svog gosta (stalno ga vraćajuči na njegov „negativ”), tako i moguči raster reakcija u gledalaca na taj neuobičajeni pogled na gosta iz pozicije „ispod nivoa”. Da, Babič u seriji emisija To sam ja upotrebljava periskop, a to je blago rečeno sasvim čudovišno kada se uzme u obzir da nas je naš televizijski program navikao da na goste u studiju gledamo odozgo, satelitski ili, u krajnjem slučaju, kroz „uveličavajuće naočare". Nije na nama da sudimo zbog čega je Dragan Babič ostavio svoj „dvogled” iz istoimene serije koju je pre nekoliko godina radio sa Ljubivojem Ršumovičem, no, izgleda da je studio pretvorio u podmornicu, jer se drugačije nije m0g10... Svakako, eksterijeri naših i stranih horizonata koje je Babić hvatao „dvogledom”, bili su i manje podložni vivisekciji tčte d t&te. Može se pretpostaviti da su omeđenost, svedenost i mrklina studijskog prostora (za potrebe snimanja pali se sa svetiljkama onoliko jačine koliko je potrebno hirurgu da izvrši jedan baj-pas!) mogli uticati na senzibilnog hodoljupca Babiča, tako da mu se ovaj pričini do te mere klaustrofobičnim da i svaku pridošlicu postavlja u poziciju „ispod nivoa vodostanja tekučih elektromagnetskih talasa”. Tačnije: u poziciju sebe samog. A možda je i sve to zato što udarci torpeda pred potapanje podmornice prave manje buke za uši „kontinentalaca s naočarima za sunce” no šamar na redakcijskom kolegijumu, recimo. No, bilo kako bilo, ono što Babič periskopom uhvati da bezbrižno pluta „ustajalom vodurinom popularnosti” u njegovoj podmomičkoj laboratoriji samo potvrdi mera svoje

202