RTV Teorija i praksa

životu zajednice” ono pitanje ~ko je obavestio” se i ne postavlja, ako se ne mora... Imenovati rečeničnu funkciju informacije presudnim, primarnim činiocem televizijske komunikacije, nije ništa drugo do dogmatsko previđanje habitusnog delovanja televizijskog lika jednog čoveka na gledaočeva čula. Jezik jeste ono što određuje stepen jedne kulture ali upravo zato korpusu istraživanja govorne kulture na televiziji pripada i sve ono ~ko govori na televiziji”, i ono - „zbog čega taj čovek tako govori na televiziji”. Čini se potpuno izlišnim pozivanje u pomoć instrumenata psihijatrije i lingvistike (Sto je uobičajeno kada se u ovom smislu povede razgovor o „čistom jeziku” na televiziji) ukoliko se pristup televizijskom govoru svodi na uočavanje potrebe efikasnog odstranjivanja logopedskih omaški i gramatičkih grešaka u Ijudi „koji informišu naciju”. Govor na televiziji ne može biti predmet razmatranja a obrazac za kultivisano-idealno arfikulisanje onoga što čovek želi rečju iskazati sTV ekrana -uz zanemarivanje notorne činjenice da taj isti čovek poseduje jedan odredeni način artikulacije i u „predtelevizijskoj stuarnosti”. U sistemima gde postoji dominacija jednog povlaščenog sloja građanstva (televizija je potekla iz jednog takvog sistema!), svakako da predstavlja ne malu interesantnost proučavanje načina artikulacije u Ijudi koji na televiziji predstavljaju interese jedne društvene grupacije. Rigidnost u ponašanju, suvoča u izrazu, fraza u izkazu - samo su neke vidne i čujne komponente koje karakterišu javni govor (čitati „televizijski”) ovih Ijudi (naravno, u privatnom životu su i te kakve larmadžije). Po onome ko predstavlja „naciju u malom na TV ekranu” može se zaključiti stepen kulture jednog govornog miljea, tačnije, to je jedini obrazac na koji se lingvisti i psihijatri mogu oslanjati kad traže postizanje ovakvog ili onakvog govornog standarda na televiziji. Govorno saopštavanje je uvek posredovanje govorne kulture konkretnog čoveka i tehnologije televizijskog zapisa koja „boji” čujno ispoljavanje njegovog biča kao uostalom i njegovu kompletnu kulturnu mapu (gest, mimika, šta govori itd). Pitanje čistote govornog izraza jednog čoveka uvek je u zavisnosti od čistote njegove mentalnosti - psihofizičkog zdravlja, zrelosti i obrazovanja - što i te kako stoji u vezi sa sistemom „stvarnosne komunikacije” ujednoj sredini.

I Rikarđ Simeon, Enciklopedijski rječnik lingvističkih pojmova, Zagreb, „Mabca Hrvatska” 1969, str. 536 - „informacijska optimalizacija komunikacije - odstranjivanje semantičkih i stilističkih .smetnji' iz komunikacije („semantičkih i stiiističkih lumova”), tj. davanje oblika komunikadji koji omogučuje najadekvatnije i najekonomičnije prenošenje danoga sadriaja” (podvukla Z.J.).

206