RTV Teorija i praksa

Prirodom stvari, zdrav, zreo i obrazovan čovek ima više šansi da u okrilju XV kamera, u jednom veštački zasečenom prostoru (enterijernom ili eksterijernom) ispolji više svojih vrlina koje nalikuju onim vrednotama kojima teže i naši istraživači „jezika na televiziji”: on lako menja životni prostor, svako mesto je njegovo ognjište emocija strasti i ideja. Ovaj tip lakše prevazilazi dihotomiju autoritativno/porodično (termini Furia Kolomba) 2 , njegov jezik deluje monolitno. Ono što se obično procenjuje kao profesionalno obavljen televizijski rad je upravo uočena sposobnost zdravog, zrelog i obrazovanog čoveka da način današnjeg televizijskog opštenja iskoristi za hitro snalaženje u očito stilizovanoj, predstavljačkoj ulozi, na teritoriji koja nije ni uslovna, ni promenljiva već je jedna te uvek ista: sopstvena. To osečanje „sopstvene teritorije” predupređuje i televizija kakvu danas gledamo iako je ličnost u celini svedena na ispoljavanje dve predstavljačke funkcije: spoljašnost+ šta ta spoljašnost ima da kaže. Ovaj paradoks je lako shvatiti mada čoveka dobre volje dovodi u nedoumici, Savremena EPP televizija ustrojena je tako da se iza fame o potrebi informisanja javnosti skriva proces mišljenja i osečanja. Kroz oblandu „profesionalizma” protura se teza o potrebi gledaoca da gleda i sluša „netremirano istupanje čoveka savršenog izgleda i kultivisanog govora”, što ništa drugo ne znači do insistiranje na netremiranosti za bilo šta a ponajmanje za pravo na slobodu izražavanja sopstvenih emocionalnih i intelektualnih kriza. Tako, vest dana se mora otčitati bez greške iako možda upravo tog „profesionalca” ta vest najviše pogađa. Reči če neko: to nije moguće, vest o poskupljenju hleba pogađa sve, to nije lična vest, vest se ne odnosi na konkretnu ličnost itd. Sasvim tako: današnja televizija je polarizovala istinu na dozvoljeno i nedozvoljeno, na društveno i lično, na efektivno i afektivno. Pri tom se zaboravilo na jednu „malu” stvar: na televiziji živi čovek isporučuje informacije, ne kompjuter ili novinski slog, Zato je televiziji i potrebno korektno čitanje vesti i korektno osmehivanje, i dobro zubalo i lakirana frizura i decentna gestika - sve u stilu loše shvačene religijske sintagme: ~mir među nama, mir među stadom”.

2 Furio Colombo, Televisione: la realtđ come spettacolo”, Milano, 1974, str. 88 ~Le due zone di pressione sono il linguaggio autoritario e il linguaggio familiare” (istoimeni odeljak, str. 87-94).

3 Edvard Hol, Nemi jezik, BIGZ 1976, odeljak „Prostor govori” (156-177), str. 156 - „... jedna druga, nefizička granica, koja se proteže izvan fizičke. Nazivamo je .teritorija organizma'. Za čin polaganja prava na teritoriju i za čin njene odbrane upotrebljavamo izraz teritorijalnost".

207