RTV Teorija i praksa

Mata Milošević

REŽIJA RADIO-DRAME

Kada mi je sedamdeset i devete godine, povodom pedesetogodišnjice postojanja beogradske radio-stanice dodeljena plaketa ~za uspešnu dugogodišnju saradnju”, skoro sam se začudio što se, posle toliko godina, neko na radiju setio na tu moju davnu i zbilja dugogodišnju saradnju. A sarađivao sam i često i višestruko; kao čitač stihova i drugih literarnih sastava, kao glumac, kao reditelj i kao adaptator dramskih i poetskih tekstova. Za izvođenje na radiju prilagodio sam više predstava koje sam režirao u pozorištu. Po pozivu Radio-drame adaptirao sam dosta dramskih dela, naročito Šekspirovih, i režirao ih. Sa problemima koji se postavljaju pred radio-reditelja bio sam, zahvaljujući dugoj praksi, dobro upoznat Svaki reditelj, pa i radio-reditelj, ima svoj način prilaženja poslu i svoje rediteljske osobenosti. Tako, na primer, mene su manje privlačila istraživanja i eksperimentisanja sa tonskim mogućnostima koje radio pruža, a koja ponekad, več sama po sebi, mogu da predstavljaju izuzetan umetnički doživljaj. Mene je, kap i u pozorištu, možda još više nego u pozorištu, zanimala pre svega, kazana reč i misao koja se njom kazuje. Kada je sva pažnja primaoca usredsređena samo na ono što čuje, onda to mora biti kazano bez ikakve greške, ma koje vrste. Čist i jasan izgovor, pravilno i jasno kazana misao, lako prepoznatljiv podtekst a, uz sve to krajnja prirodnost govora. Za spremanje radio-drame upotrebljava se, obično, daleko manje vremena nego za pripremanje predstave u pozorištu. U toj činjenici kriju se i glavne opasnosti u izvođenju radio-drama. Tekstovi se, posle često svega dve-tri probe, pred mikrofbnom čitaju a ne kazuju. Malo je glumaca koji poseduju veštinu da čitano pretvaraju za slušaoca u kazivano. Glumci se, mahom, ne upuštaju u neko studiranje lika koji tumače. Oni se oslanjaju uglavnom na svoju snalažljivost pred mikrofonom i na svoj, pretpostavljaju, dovoljno fonogeničan glas.

105