RTV Teorija i praksa

prisutnost iskustava do kojih je Centar došao, prisutnost tih iskustava u programu. To je sprega na kojoj, čini mi se, treba ostvarivati zajedničku komunikaciju. U situaciji kad iskustva i rezultati do kojih Centar dolazi nisu primenjeni u programu ili su, blago rečeno, ignorisani od Ijudi koji programe rade, koji pripremaju materijale kao predloge planova programa za narednu godinu, koji te materijale uobličavaju, koji ih objavljuju, koji idu na javne diskusije, koji svoja iskustva prenose sa javnih diskusija i mimo pisanih dokumenata Centra, kad sva ta iskustva vešto formulisana ne nađu svoje mesto u svakodnevnom programu, onda je vaš posao uzaludan. Po mom uverenju, molim vas, nemojte svi misiiti kao ja, godišnja konferencija Centra za istraživanje programa i auditorijuma bez glavnih i odgovornih urednika, koji po Zakonu o informisanju imaju vrhovnu vlast i največu odgovornost u programima, za mene je bespredmetno. Mi ovde slušamo jako dobre referate, pripremljene godišnje izveštaje, slušamo rezultate istraživanja, slušamo o problemu kredibilnosti onoga što govorimo. Na koji način će to saznati Ijudi koje to mora da interesuje, ili na koji način će iskustva, zaključci, stavovi Centra i sve ono što se ovde radi, nači svoje mesto u programu? Za mene je bitno pitanje da li Centar kompletnu svoju aktivnost usredsređuje na verbalno istraživanje, na istraživanje radi istraživanja? Govorim to iz iskustava koja postoje u umetnosti. Sve ono što je umetnost zbog umetnosti, je loše. U kojoj meri je istraživanje Centra nailazilo na svakodnevnu primenu? Iz sopstvenog iskustva govorim da su iskustva Centra u građenju muzičkog programa, projektovanju muzičkog programa, u stvaranju predloga planova muzičkog programa za narednu godinu, dragocena nama koji o programu razmišljamo, pravimo planove i objavljujemo ih u javnosti. Međutim, u kojoj meri je program slika zajedničkih iskustava? Mislim da se praksa otima teoriji, odnosno nešto na toj relaciji počihje da divlja, Zbog toga smatram da uredničMm kolegijima, da Ijudima koji rade na neposrednoj, dnevnoj realizaciji programa, moraju biti dostupnija ova iskustva ukoliko želimo da stvaramo bolji program. Kao rezultat dvosmerne komunikacije sa auditorijem. Ali, i tu se može postaviti pitanje do koje granice ta dvosmerna komunikacija mora biti dosledna. Primetio sam da su ovde pojedinci, moje kolege koji su slušali izveštaje koji su, opet kažem, bili dobri, iscrpni i zaista brižljivo pripremljeni, u situacijama kada smo čuli šta je

20