RTV Teorija i praksa

Izgovori ~ja nisam glumac” bili su česti. 6 Jasno, ovaj osečaj „predstave” mora brzo da nestane, čim onaj ko nastupa postane svestan da ništa ne mora „predstavljati”, da ništa ne mora učiti „napamet”, da mora biti samo ono što jeste - i da treba da kaže samo ono što najbolje zna i to tako kao da on sam gledaocu dolazi u kuču. Za televiziju bi u punoj meri vredelo pravilo koje je zapisao Prešern: „Ovde se govori što na jezik dođe...” Razgovor na televiziji treba da je jednostavan, neformalan, prijatan, domaći, intiman - pre svega slobodan. Karakteristično za televizijski govor je, dakle, činjenica da ne zahteva i ne treba da ima precizne rukopisne predloške (što se čini nužno za nastupe na radiju). Zato takav govor nije moguče kontrolisati unapred, cenzurisati, obraditi ga „institucionalno” ili čak falsifikovati. Čovek koji govori na televiziji stvarno može biti samo ~živ, nepatvoren život”. U početku, dok još nije bilo magnetoskopa, dok je televizija mogla biti samo „živa”, znači neposredna, društvena ili državna kontrola programa bila je glavni problem kojim su se bavile sve vlade u vreme uvođenja ovog medija. Kontrola je moguća samo pod uslovom da je govor u rukopisnom obliku unapred predat uredniku. Televizijski nastup ne trpi rukopis. Čovek koji čita za gledaoca je nesvarljiv,gledalac ne može da mu veruje. Mišljenje koje iskazuje ostavlja utisak otuđenosti i zato deluje lažno i neiskreno. Jednostavna improvizacija je nužan zahtev televizijske komunikacije. To je bila glavna novost koju je doneo novi medij. Improvizovani govor je đeo svakidašnjeg života, ništa svakidašnjije od njega, a sada se ovaj tako nrirodan način Ijudske komunikacije, način koji je pre sa svim svojim dvosmislenim sadržajima i idejama bio duboko zakopan u privatnost, daleko od javnosti i prema tome skoro bez efekta na službeni politički život, iznenada pojavio u javnosti kao nekakav „žurnalizam” brzinom svetlosti elektronski razmnožen i razaslan u sve uglove nacionalnog prostora. Prema tome, razumljivo je zašto su društveni i politički efekti televizije, koji su pokušali da se reše pomoču sadržaja i ideja, morali da se prikazuju kao velika nepoznanica. Svi totalitarni režimi oklevali su s uvođenjem televizije, Poznat je Staljinov strah da televizija može da koristi samo Americi i „amerikanizaciji”. Zato sve do svoje smrti nije dopuštao

8 Detalje vidi; Boris Grabnar, „Slovenački na televiziji”, „Ekran”, br. 57, 1968, str. 380.

7 WilsonP, Dizard, Televisiort - a Wor!dView, Syracuse UniversitvPress SvracuseNewYork, 1966, str. 181,

161