RTV Teorija i praksa

takva. Ona je, u stvari, procesna organizacija. Ona kao televizija i kao medij, jeste, u stvari, medij par ekselans, kroz koji se ostvaruje i predstavlja identitet Sad je u televiziji došlo do pomeranja i traganja za nekim određenim identitetima itd. I mogu samo da se vratim unazad i da kažem da su se u vreme sporijeg kretanja društvenih tokova, umetnici, avangarda itd. nalazili u nekoj vrsti tornja i odatle su, možda, suviše posmatrali izolovane stvari. Međutim, sad, u tokovima koji se zaista vrlo übrzavaju, umetnici postaju - javlja se u stvari jedan kontrolni toranj - jedini koji su u stanju da na neki način od te šume vide kuda treba da se ide; oni se nekako pojavljuju kao neka ebtna grupa, o čemu je Živadinovič govorio, što faktički čini mi se, i nije njihova prava funkcija. Znači da na teieviziji dolazi do jasne diferencijacije stavova oko toga šta je televizija i kakva treba da bude. Cini mi se, sve dok se ti stavovi koji zapravo idu na to da se u okviru televizije kao institucije temeljno promene proizvodni odnosi, i odnosi televizije prema društvu, prema onoj bazi koja nosi televiziju, koja izgrađuje televiziju - to su pretplatnici na kraju krajeva - dok se taj odnos komunikacije, dvosmernosti televizije ne reši na jednom kvalitativno novom nivou, o ovim prodorima avangarde možemo opet samo govoriti ovako sa nekog teoretskog stanovišta nekih novih pojava koje, možda, slute na dobro itd. Nove pojave se, zaista, suočavaju sa jednom klimom i atmosferom koja prosto i faktički isključuje neke jasne domete, neke ciljeve. Mislim da se još samo tu pojavljuje generacija Ijudi od 25-26 godina, oni su faktički sa svojih šest godina, kad su stasali za prvi razred osnovne škole, več bili u prilici da vide celu konfuziju savremenog društva na globalnom nivou, od ratova pa do političkih udara i uspeli su svojim intelektom da izgrade shvatanje televizije kao najsnažnijeg, u tom tehno-anarhističkom spletu medija današnjice. Kad deca kreću v prvi razred sa šest godina treba da sriču ono:,;Simo, pazi, osam’ 'td, Tada dolazi do suštinskog konflikta u glavama tih maleckih Ijudi koji više stare kriterije i stare odnose ne shvataju. A sada, odjednom, ta se generacija pojavljuje na televiziji kao generacija koja pokušava da svoje interese artikuliše. Pojavljuju se kao umetnici koji zapravo predstavljaju neku avangardu i neko novo stremljenje. A u stvari, verovatno u toj šumi, u tom kontrolnom tornju u kome sede i vide ono što može televizija i šta televizija faktički treba da artikuliše i kakve interese da zadovoljava, odjedanput se pojavljuju kao avangarda i kao neka zdrava snaga koja pokušava da neke stvari jednostavno promeni na bolje.

21