RTV Teorija i praksa

ne.na je u dovoljnoj meri koliko ovo društvo zahteva, S druge strane kazalo se, tim direktnim prenosom Pogorelića (koji je za mene vrlo značajan i u sociološkom i u estetskom smislu i kao iskaz jedne generacije) jedan trenutak kao umetnički događaj pojavio se u elitnom terminu, rezervisanom dotle isključivo za političke događaje. Dakle, to bi bila otprilike ta epoha koja televiziju shvata u ovom antiumetničkom smislu, u smislu informacije koja mora da bude istovremena, trenutna, istinita, objektivna i vrednost koja Ijude zanima - intrigira. Znači, ne informacija koja se bavi perifernim, ma ona bila i estetski, uslovno rečeno, zanimljiva, jer to televizija vrlo brzo raskrinkava. Sa idejom o tome da evolucija televizije (ja sam o tome pisao u 24. broju časopisa) ide u stvari u dva pravca; ka informativnom i ka umetničkom. Informativno postaje televizija, a umetničko video-kaseta. To znači da filmovi, drame, šou-programi - sve to i ne treba da ide u direktnom televizijskom programu, nego to treba da bude u stilu biblioteke kojoj će se vračati. Mislim da u taj prostor vrlo spontano ulaze, pre svega, Boris Dimitrijević i Branimir-Tucko Miljković, koji za prvu emisiju prave, ako se sečate, one rokenrolere, što je direktni prenos koncerta, nadovezivanje na onu prethodnu tradiciju. Ali već sad su napravili emisiju, kao što je ovaj ruski muzički eksperiment, koji je sigurno umetničko delo u novome mediju, umetničko delo koje tek traži da ga ispitujemo i da se prema njegovim postulatima opredeljujemo i na planu ikonografije, i na planu naracije, i na planu dramaturgije - kako god hoćete. Izložio bih nekoliko teza. Potracionalnoj ideji avangarda je nešto elitističko, malobrojno, za uzak krug, što je u sukobu sa tradicijom i sa masom. Rekoh to pojednostavljeno. Ali, Pera Živadinovič nas je podsetio da je kod nas naša Partija u stvari avangarda. To znači da u našim uslovima pozicija avangarde bitno treba da se promeni, tako da avangarda ne bude što i elitizam, da avangarda ne bude ono što treba da se zatvori u uzak krug, nego da, naprotiv, treba da komunicira i da učestvuje u najširim društvenim procesima. Odmah da kažem: na televiziji je vrlo teško izboriti se za bilo kakvu ekskluzivnost u sredini kao što je naša, pre svega zbog toga što svaka ekskluzivnost u stvari iritira gledalište. Ono je ipak tradicionalno, želi da ima vrednosti koje su mu poznate Uostalom, ideja televizijske serije je ono što je, na neki način kao model reprodukovanja istog sadržaja, najbolje podržavano. Zbog toga je i naše iskustvo tu vrlo poznato. Recimo, poznato

23