RTV Teorija i praksa

ono sadrži uprošćenost lakog i providnog Da, koje je oličenje ovog boravka”"

STRUKTURA RADIO-DRAME

Na prvi pogled radio-drama izgleda kao besmislica: dati živu dramsku radnju isključivo pomoću glumačkih glasova, zvučnih efekata i muzike, radnju koju na sceni glumci izražavaju čitavim svojim prisustvom živih ličnosti, izgledom, odelom, držanjem, pokrctima, izrazom lica koje dopunjuju dekor i svetlost - rečju, dočaravanjem svih vizuelnih elemenata stvarnosti To bi bilo nešto, kako duhovito primećuje Dušan Matić, kao kada čovek, okrećući brojeve svog telefona, usled rđavog spoja neočekivano uhvati deo razgovora, bila dramatičnog ili komičnog, između dva nepoznata lica, razgovora koji jedva može da razume, jer niti vidi, niti poznaje lica, niti može da shvati aluzije koje oni prave u svom razgovoru Do istog zaključka se lako može doći i kada se kroz prozor koji vezuje i istovremeno izoluje „radio-tehniku” i „radio-studio” posmatraju glumci, nenaviknuti i neprilagođeni mikrofonu, koji igraju ~što bolje mogu” zaboravljajući svaki čas da vode računa o tome kako se okrenuti mikrofonu ili koliko su udaljeni od njega i koji se čude zašto se reditclj, nečujan za njih, iza dvostrukog okna hvata za glavu i mlatara rukama, što treba da znači: ne valja, treba ispočetka Radio-drama ima svoj sopstveni razvoj, koji se u izvesnoj meri poklapa sa razvojem drugih predstavljačkih umetnosti Na razmatranje problema radio-dramskog stvaralaštva prvi put nailazimo u futurističkim rnanifestima Italijanski futurista Filipo Tomazo

" Morie Ulanšo, Esen. ..Noiit". Keograd. 1960. slr 160

32