RTV Teorija i praksa

Objašnjenja, dakle, ne pomažu, ma koliko to čudno zvučalo. VODITELJ; Hoćete da kažete da su specifičnosti dečjeg mišljenja, za koje smo jednu malu ilustraciju upravo videli, „otporne na logiku”, pa čak i na očiglednost? P-K: Vidite kako smo mi odrasli egocentrični: smatramo da je ono što je nama očigledno, očigledno i deci. Aiz ovog jednog primera (a odgovarajučih primera ima znatno više) očigledno je upravo da to nije tako. Neophodna je, dakle, izvesna obrada, mentalna operacija, da ono što nama izgleda očigledno zaista to i postane. Neke su očiglednosti, prema tome, proizvod naše saznajne aktivnosti, naša konstrukcija, kako bi to rekao Pijaže. VODITELJ: Nije li, ipak, moguče pronaći takve metode kojima bi se deca ovih uzrasta mogla naučiti da zrelije misle, da izvode takve mentalne operacije kojima bi „proizvela” ovakve očiglednosti? P-K: To pitanje su još dosta davno postavljali mnogi istraživači. Njihova namera bila je da smisle takve tehnike obučavanja dece predškolskog uzrasta koje bi na neki način übrzale prirodni razvojni sled, odnosno „naučile decu da zrelije misle”. VODITELJ: I kakvi su bili rezultati tih pokušaja? P-K: Bilo je raznih rezultata. U svakom slučaju, može se tvrditi da su neki od njih uspeli. Neka od tih istraživanja su na neki način izmenila naše gledanje na razvoj mišljenja, рге svega naglašavajuči to da uspešnost deteta u rešavanju intelektualnih zadataka ne zavisi samo od suštine zadatka, nego i od načina na koji se on postavi. Postalo je očigledno da klasični pijažeovski načini postavljanja zadataka (onako kako smo to videli u insertu) nemaju mnogo smisla za petogodišnje ili šestogodišnje dete i ispitivanja su pokazala da se, kada se zadaci postave na drugačiji način, bliži detetu, dobija znatno više tačnih odgovora. Pa ipak, sama činjenica da je ove tako jednostavne zadatke (sa tačke gledišta svakog normalnog odraslog) potrebno posebno približavati detetu, ukazuje da se načini mišljenja deteta i odraslog značajno razlikuju. Te se razlike možda mogu tumačiti i