RTV Teorija i praksa

Žika Bogdanović

DRUGE OBALE, ILI KOJI JE SEZAN PRAVI

Brojni teoretičari umetnosti tuže se danas da nas konvencionalnosti pritiskaju sa svih strana: time, međutim, ne misle samo da kažu da je kič sasma zagospodario ukusom kojeg su, u ovo naše doba, demokratizovali masovni mediji, već i da je puki artizam - usvajan, često kao stvaralačko polazište umesto istinskog stvaralačkog napora - uspeo da postigne takav rafinman da je u stanju da mnoge teme umetnički supstituiše ne samo zadovoljavajuče već, čak, i blistavo. Najposnija tema, najplići zaplet, najuprošćeniji odnos moguće je, tako, ovom stvaralačkom mimikrijom, često iznenađujuće efektnom, i istovremeno vrlo ličnom i po zamisli i po metodu, transformisati u na izgled ozbiljno, sadržajno umetničko delo. Ali, kao što znamo, ni ozbiljnost ni blistavost nisu aksiološki pojmovi. Snimajući svoju Nežnu put, Fransoa Trifo pošao je od filosofskog i istorijskog iskustva razloženog u knjizi Ljubav i Zapad Denija de Ružmona; njih dvojica podudarila su se, pri tom, u zaključku da se Ijubav u zapadnoevropskoj kulturnoj tradiciji ispoljava u nepreglednoj množini oblika, uprkos jedinstvenosti svoje osnovne romantičarske norme, Sledstveno tome, bilo koji od Ijubavnih arhetipova, od Tristana do Džejmsa Bonda, uprkos silnoj prezasićenosti/silnoj ispošćenosti iskustvenih i umetničkih obrazaca, rađa u datom trenutku novu umetničku pobudu i, možda, proishodi varijantom dovoljno übedljivom da je u stanju da nam se nametne kao otelotvorenje jednog pogleda prisno sraslog sa spiritualnim i moralnim stanjem našeg vremena. Lorensove ZaLjubljene žene, Manova Smrt u Veneciji, Nabokovljeva Lolita ili Zingerov Rob - svako od ovih dela na svoj način dokazuje to isto, ali i još

5