RTV Teorija i praksa

ostavila u nasleđe jedan broj nesavršenosti koje su bile neminovno rezultat prihvaćenih kompromisa. Dekodovanje kompozitnog signala je složeno i još uvek nesavršeno, kvalitet izvesnih specijalnih efekata je ograničen po definiciji, sukcesivno kodovanje i dekodovanje kompozitnog signala neminovno uvodi degradacije kvaliteta slike. Rezolucija montaže na magnetoskopima je ograničena usled neophodnosti poštovanja sekvence kolor signala. Kolor dijafotija se neumitno pojavljuje na gotovo svim vrstama slike. Prema tome, ukoliko bi napustili kompozitni oblik signala i sagradili jedan komponentni lanac od izvora do krajnjeg korisnika, mogli bismo izbcči največi deo ograničenja i nesavršenosti koje kompozitni oblik neumitno nameče.

Ovakav lanac je neosporno skup, buduči da se moraju promeniti gotovo sve njegove karike od produkcionog centra, preko sistema veza, do predajnog punkta i gledaoca koji će morati da promeni ili dopuni svoj prijeranik (a ta poslednja karika verovatno predstavlja i najosetljiviji i najnesigurniji deo čitave ove revolucije).