RTV Teorija i praksa

bile mimetički uvjctovane, one bi po svoj prilici podvlačile samo jcdan jcdini kip, i iz toga ne bi bilo izlaska nikuda. A portret je jediničnost u razlikama, razlikama Ijudskim, koje ne moraju biti plastički tolike, jer nije razlika fizionomije ono što je kiparska razlika. Razlika je psihološka. Pa vidite, to je uvjck pitanje koje ja sam sebi često postavljam i odgovore ne znam do kraja. Jer to psihološko je prisutno uvjck. Ali, vjerojatno je potrošeno to u jednu disciplinu koja je tijesna i koja ne ide dalje od mogućnosti srcdstava. Ja ne radim oko koje gleda. Ono je jedan volumarni dogadaj unutar jedne kombinacije volumena koji ima svojc odrcdeno mjesto koje može biti tretirano kao poglcd, ali to u suštini uije. To je plastički organizam. Zato vam kažem: nije to čovjek koga vi možcte koristiti kako vi hoćcte i kad vam treba. Pa šta to znači? Meni nešto jako čudnog. A volim biti normalan u ovome Što radim i kako živim. To je jedan sasvim drugi odnos. Izložba 1952. godine u Zagrebu potvrduje da ste dedogmatizaciju jugoslovenske umetnosti dočekali spremni. Vi to svc nckako jako prccizno pitate i stavljate, a ja moram odgovorit malo anarhoidno. lako sam sa akadcmije došao sa kakvom-takvom relativnom zrelošću, ja sam došao ujcdan ambijcnt koji je bio drugačiji. Meni sc ođjcdnom srcdina u kojoj sam živio javila sa sasvim novim problcmima i drugačijim životnim iskustvima, koja je u svemu bila drugačija. I možda o tim prelomnim godinama ja imam jcdnu drugačiju misao: ja mislim da sam tamo gdjc sam, makar kakav sam došao, takav sam ostao. Rccimo, figura. Onajcosnovni matični veliki problcm svakog kiparstva, vczanog za čovjeka, ako se uopćc možc govorit o ncčcm drugom, jcr čovjck je tu i onda kad figura kao antropomorfna forma nije prisutna. Ja pod figurom, zapravo, smatram jcdnu konkretizaciju u prostoru individualiziranog volumcna sa značenjima koja konačno, i nisu tako vczana za čovjcka.

169