RTV Teorija i praksa

Nedelja i vreme je ručka. Zvukolovne strasti splasnule su kad sam ugledao „Les Capucins”, restorančić s ikebanama od svežih sirovih školjki i rakova. Naručujem vino i panache s morskim voćem, sedam na terasu i kao iz neke lože posmatram svet. Prolaze svakojaki. S decom na leđima, na trbuhu, u trbuhu, između trbuha, pored trbuha, u kolicima, prolaze bez dece, bleje, blenu, blude. Kako lepo ciči jedno crnče! Predajem se školjkama i vinu u domovini Gargantue i Pantagruela! SREDA, OSMI MAJ Imamo sreću, praznik je pa je danas u areni arlskoj course camarguise, course a la cocarde, tradicionalno provansalsko takmičenje, utrkivanje bikova i Ijudi, korida bez proljvanja krvi, arena bez smrti. Na ovom mestu, u dvomilenijumskoj istoriji amfiteatra, pogrešno nazvanog arenom, istekla je čitava jedna Rona krvi. Hrišćani, stara rekvizita za obrede übijanja, gladijatori, tigrovi, lavovi, nosorozi. Žešće su bile strasti za vreme cara Hadrijana. Iza mene gomila nemačke mladeži. Ispred, Ijubavni раг, mladi oboje, vetar ih doneo, Francuzi, nikli na prečac tu na toj klupi kao tropske biljčice što za tren izrastu iz tople zemlje, Tristan i Izolda zaneseni poljupcima i šaputanjem. Slatko mljackanje i kikot, čujni i pored siline buke. Dopire li do njihove svesti rika bikova, krici raspaljene publike, muzika? (Muzika i žagor iz arlskog amfileatra.) Evo prvog bika. „Anđeo! Andeo!”, izvikuje glas sa glasnogovornika. Kao da je u poslcdnjem trenutku uspeo da izleti iz neke užarene pcći. Arena pljeska heroju, zvezdi. Možda i jeste zvezda taj bik s imenom anđela i izgledom demona. Sav je nekako špicast, napel, koža če mu pući od napetosti i besa, osvrće se, traži. Ne liči na živu zver, pre je crtež životinje iz Dalijeve Tauromahije, zatrčana skulptura. Crn kao rupa u prostoru, tri sunca popilo bi to crnilo.

134