RTV Teorija i praksa

Poskakuje, riče, tona mišića i kostiju treperi, kao list onih topola na vetru sa obala Rone. Beštija kopa utabano tle, mlaz riđeg peska šiba iza bika kao iz moćnog šmrka, mogao bi da bude i mlaz krvi, komađe mesa. Svet dole u prvim redovima pokriva se rukama, razetteurs, ti savremeni, razvodnjeni gladijatori, odeveni u belo kao bolničari, trzaju se kao jato ptica na pucanj, poleću, beže, rogovi im za petama, preleću, kao iz praćke izbačeni, preko povisoke drvene ograde, kenguri ne bi spretnije, a bik, razjaren, ponižen, uvređen do besnila, udara rogovima po drvenoj ogradi boje cigle, boja lukavo odabrana, smišljena možda još pre hiljadu godina, boja krvi izbledele na suncu, pa daska puca, pršti drvo, beli se, samo što ne zamiriše borovina, a gledaoci, blesavi uvek na isti način, aplaudiraju, vrište, navijaju valjda da bik porazbija sve daske, uleti u publiku, okrvavi sve i svakoga, i ptice na nebu, napuni rogove Ijudskim mesom. Ali krvav je samo Anđeo, vidim kako mu niz lepo, sjajno čelo, negde oko tih rogova izvijenih kao lozica, blista mlaz, bokovi se otvaraju i uvlače kao mehovi, sve brže i brže, šire se te slabine, sklapaju nekakva krila ispod kože napete kao bubnjevi rimskih legionara koji su tu, pre dvadesetak vekova, gledali zadihanog nosoroga, ili razjarenog tigra, iznad raskomadanih tela nesrećnih žrtava, budućih svetaca i svetica. Dok „Anđeo” krvari, Tristan i Izolda mljackaju i dalje mirno. Od njih je sve ovo veoma, veoma daleko. Ravnodušni na sve baš kao i lastavice na zategnutom, izbeljenom nebu, nemirne izukrštane linije, tačke i taćkice, rasuti čađavi prah po nebu, crni vatromet ptica u sred bela dana. Možda je čednim Ijubavnicima sve ovo samo podsticaj za strasli, kulisa-afrodizijak pred kojom se tako zaneseno cmaču. Za Trislana i Izoldu iz vremena progona hrišćanstva ova bi course camarguise verovatno bila mlaka splačina. Žalim što nemam nekakve nevidljive i male konlakt-mikrofone, da ih neprimetno, kao mladeže prilepim u uglove njihovih zategnutih i vlažnih usana, da snimim tu muziku ustreptalih Ijudskih koža, da je izmešam s damarom užarenog bičjeg srca i kricima zablesavljene mase.

135