RTV Teorija i praksa

sam ostao do kraja života.u mislima vezan za te divne časove i za to divno društvo koje se tamo sakupilo i koje je, mislim, ipak dalo neki prilog jugoslovenskoj kulturi. Rade Mlađenović: Toliko smo se voleli tamo u toj školi iako nas je bilo od Ljubljane pa do Skoplja, od Sarajeva pa do Splita, Zagreba, Beograda, niko nije nikog pitao odakle je, iz kog je kraja, kako se zove, i merili smo se prosto po drugarstvu, koliko je ko kome prijatelj. Dragomir Felba: Gledam vas sve ovde, pa je Г znate vi da je prošlo od te škole, od našeg početka, 42 godine. Da vas ne uništim ja imam prvi plakat od рге 50 godina, tako ste svi vrlo mladi. Sećam se kako sam ja kad sam dolazio u filmsku školu, zamišljao film. Znaš, gledaš film i ja sam mislio da se za to vreme film snima sat i po. Ja sam doživljavao pozornicu kao uzan, mali prostor. Na filmu ti vidiš, recimo, prerije, imaš široke pokrete tu, gledaš slobodu jednu. Ja sam tako zamišljao. I onda, kad je prvi put doneo kameru Afrić kaže: - „Uđite u kameru”. To ti je kadar, nemoj da mrdneš, nemoj da izlaziš. Čekaj! Stani! a ja... Verovatno smo mi zamišljali te prostore nekako drugačije kad su počela ta kočenja to je bio tihi užas. Sećam se prve klape, kad je zveknula ja sam se uplašio. Ono učini tak! i ti se odjednom dekoncentrišeš. Posle je to postala navika, znaš, dođe ti kao onaj pištolj za start, tak! i ti onda kreneš, ali u ono vreme pojma nismo imali šta je filmska a šta pozorišna gluma, pojma nismo imali. Mića Tatić: To je bilo upravo vreme nekog čudnog, ne čudnog, sasvim logičnog entuzijazma. Niko nije poznavao granice ove zemlje i čak ih nije priznavao, iako smo svi bili ovo i ono što jesmo. Predrag Delibašić: Ja umalo nisam bio kažnjen leškom partijskom kaznom što sam se opredelio za filmsku školu, onda se sve uglavnom radilo po direktivama. Dođe direktiva, nema profesora, ali ja to nisam hteo. Ja sam hteo film i filmsku režiju i sad šta, dolazi sastanak na kojem mi treba da se izjasnimo. Šta ćeš ti? Rekoh, ja

193