RTV Teorija i praksa

klozetu moliti? Sad ja čekam da oni iziđu ranije, јег je običaj da se pred krevetom molim. Očenaž sam govorio. I doživljaj kad svi zajedno ustajemo, to me je potpuno preobrazilo i valjda mi pomoglo da mi posle u vojsci bude lakše, iako sam u vojsku otišao sa pidžamom, svi su se zgrozili. Ali to je bio prvi stepen ka mojoj kolektivnoj svesti i kolektivnom načinu života. Mi smo toliko povezani. Ja tebe osećam apsolutno kao sestru, kao i sve ove, i kad vas vidim posle toliko vremena. Sad sam video Ljubu, Ljubu Petrovića u Parizu. Nismo se videli 20-30 godina. To je jedan doživljaj, daću ti telefon pa mu se javi. (telefon, okretanje slušalice, zvono) Nada Bjelogrlić: Halo. France culture? Ici Yougoslavie, Radio Belgrade. Monsieur, je Vous prie - Ljuba Petrović. Ljuba Petrović: Halo. Nada Bjelogrlić: Ljubo, zdravo. Ovde Nada Bjelogrlić. Slušaj, molim te. Radimo jednu dokumentarnu emisiju o Filmskoj školi, pa te molim da ukratko nešto kažeš, neka svoja sećanja, nekoliko sekvenci, maksimum dva-tri minuta o tome. Ljuba Petrović: Najpre da se opravdam za manjkavost sećanja. Dobro, ti briši šta ti se ne sviđa. Šta bih mogao da kažem kao uspomenu na Visoku filmsku školu u kojoj sam bio pre toliko, toliko, toliko godina. Možda dve-tri kratke stvari, kratka sećanja, nešto što je ostalo, ne naročito značajno, ali dogodilo se. Nešto, bogami, baš i značajno. To je bio divan san, takav uspeh tamo daleke 47. godine, mi klinci između četrdesetak mladih izabranih iz cele Jugoslavije. Proći jednu audiciju, drugu audiciju, biti primljen u Visoku filmsku školu, to je bilo nešlo veličanstveno, jedan sjajan san. Međutim, ne znam da li baš svi, ali bilo nas je koji smo se prevarili jer smo mislili da biti umetnik, afirmisati se na filmu, raditi na filmu, da je potrebno ići u školu. A ono, u praksi se pokazalo da je trebalo tražiti neki drugi put. Dobro, to je ovako usput, nego, što se tiče naše škole, to je bilo divno, to mi je zaista celog živta ostalo u najlepšoj uspomeni. Između ostalog, bila je i

199