RTV Teorija i praksa

na tezge, Ja sam mu bio gazda kad dođe da režira kod mene, u radio, bio sam urednik. - „Ра, nemojete, molim Vas, Đukiću, nema smisla!” - Ja onda kažem: - ~U redu” - i pođem. - „Ра, kuda ćete?” - „Ра neću više da budem đak, ja pušim, ne mogu bez toga.” - Onda mi on kaže da je u redu i da od sada samo ja mogu da pušim. I ja metnem pepeljaru, evo Desa je sedela ispred mene, u prvom redu, i kad ja pušim ona šapuće: „Daj jedan dim, daj dim”. A kad je dolazio Jozo Laurenćić koji nam je predavao režiju, pita: - „Gde ti je ona pepeljara?” I onda stane pored moje klupe i nas đvojica pušimo, imamo zajedničku pepeljaru, a ostali gledaju i žderu se što ne smeju da puše. Bilo je jako lepo. Sećanja na to vreme su stvarno izuzetna. Milena Politeo: Kad kažemo Visoka filmska škola -to je Vjekoslav Afrić. I dan danas kad dobijem rolu, imam na umu sve ono što sam pokupila od Vjeke. To je bio moj prvi susret sa umetnošću. Bio je divan umjetnik, čovjek, drug. Ja sam doživjela veliku Ijubav u školi, udala se za svog kolegu Mihu Politea, reditelja, i Vjeko nam je bio kum, uvjek sam bila ponosna na to. Puno, puno sam od njega naučila, pogotovu što mladi čovjek upija u sebe sve u tim godinama. Vanja Kraut: A da li se sećate kad smo putovali za Lovran. U Lovranu (to je onda bila zona AB, ako se ne varam) dočekao nas je direktor, jedan debeli gospodin, još ovako iz bivše Italije, sa manirima Austro-Ugarske, sa celim personalom, јег je dolazila filmska ekipa i filmski glumci. A mi smo onda imali čizme i radnička odela od nekog braon gradla, ako se sećate. A putovali smo trećom, onom drvenom klasom, izgnjavljeni, izgužvani, dolazimo kao besprizorni a oni napravili špalir između kog mi treba da prođemo. Ja se sećam tih lica, kako su se produžavala i razočaravala kako ko od nas prođe. I onda su nam priredili večeru. Prvo veče je bilo sve u srebrnim tanjirima servirano. U ono vreme, sve bilo racionalizovano, mi smo bili gladni, jelo se na kartu. Sećam se, hleb je bio isečen i stavljen na sto, kad se kelner okrene, tetka Gita vikne: „Sad!” i mi brzo nabodemo sav onaj isečen hleb. Kelner se okrene nazad, hleba nema. A je Г se sećate ovoga: teta Gita je

202