RTV Teorija i praksa

S. Eliota i Tarkovski zastupa tczu da je film umetnost koją je sposobna da stvori ncprolazna remek-dela, slićna onima koją su već u svojc vrerne bila stvorena, prema kojima sc trcba ravnali i da sarnim tim ima smisla stvarali rcmck-dcla. Tarkovski se bavi problemima scenarija, mizanscena, kostima i scenografije, glume i najzad montaże koją filmu daje njegov konačan ritam i oblik. Tarkovski je svoj filmski sistem nazvao likovnim, a rcžiju definisao kao doživljavanje sveta i njegovu istinitu artikulaciju u umetničkom režijskom delu. I mada je u nekom smislu, po Tarkovskom, reditelj uvek lažov, glavni estetski princip kojim treba da se rukovodi filmski umetnik u svom radu, treba da budę forma koją je sposobna da izrazi konkrelnost i neponovljivost realne činjenice. Tarkovski se zalaže za potpun naturalizam u filmu, ali ne onaj koji će imati dokumentami karakter, već artificijelni naturalizam stvoren rukom umetnika čiji je krajnji rezultat alegorijski, sakralni čak. O tome kako izglcda snimanje sa Tarkovskim, iii bilo kakva saradnja koja je istovremeno teška i lepa, posvećen je treći deo knjige u kome Ijudi, poput Svena Nikvista i Lars-Olofa Letvala, govore o svom doživljaju Tarkovskog. Ovaj deo služi kao kontrapunkt središnjem delu, ali ga na neki način i potvrđuje i dopunjuje. Jer, u nastojanju da stvori remek-delo Tarkovski naporno radi, a to očekuje od svih svojih saradnika, i krajnji ishod je celovito umetničko delo čiji su svi delovi u potpunoj harmoniji. U ovom trećem delu ima i svedočenja o emigrantskoj sudbini ovog umetnika koji je morao da žrtvuje sebe u pravom smislu reči kako bi ponovo vaskrsao među svojim sunarodnicima koji tek sada otkrivaju njegove filmove. Međutim, prepričavanje ove knjige je nemoguće, kao što je nemoguće običnim rečnikom prepričati filmove Tarkovskog. Ponovno i ponovno glcdanje njegovih filmova olvara nove putcve i pravcc u lavirintu, i ba-ca novo svetlo na već poznatu ikonografiju, kao što odrcđcna životna zrclost pomaže produbljavanju i razumevanju literature Dostojevskog i Čehova, takođe uzora Tarkovskog. Možda su i ova knjiga o

273