RTV Teorija i praksa

informaciju nema vremena iii želje da se informiše rnimo televizije, postoji opasnost po demokratiju, jer nije tačno da televizija kompletno infonniše o stvarima o kojima, kao građani, procenjujemo. Postoji i nešto drugo što nadoknađuje čitanje, ali nedovoljno, jer se čitanje Francuza odnosi na nedeljnu štampu, na periodiku. Štampaje, u najvećem delu, servisna. Dakle, ovde je najveći problem. Pored ovih teza koje smo pomenuli, postoji pozitivno stanovište Voltona koji smatra da kanali sa opštim programima postaju faktor vrlo jake socijalne veze. Šta o tome mislite i šta mislite o budučnosti kanala opštih programa u odnosu na kanale sa posebnim temama? Kristin OKREN; Smatram da je rad Misika (Missika) i Voltona, potom samostalni rad Voltona, vrlo koristan. To je čak i Francuskoj skoro jedini ozbiljan rad o sociologiji televizije i utoliko ozbiljniji jer obuhvata - ne vrednosne sudove koji se pomalo olako donose kada su Ijudi van medija - već stvamu studiju mehanizma i njihovu evoluciju tokom godina. Međutim, mislim da je analiza malo zastarela i da je nju razvoj televizije prevazišao. Televizija opštih programa je preživela; to je bar u slučaju SAD-a. Tri velike transkontinentalne mreže su u opadanju u korist kablovske televizije i televizije f la carte. Ova situacija evidentno će znatno izmeniti (Bodrijar je o toj temi rekao dosta interesantnih činjenica) odnose među Ijudima, jer oni neće neophodno imati tu socijalnu vezu koju Volton često spominje. Ivan LEVAI: Francuska je na samom vrhu u oblasti tematske štampe. Treba znati da u Francuskoj postoji jedva sto dnevnih listova i tri hiljade periodike, što u stvari slabi dnevnu štampu jer periodika privlači publiku. Teievizija će se takođe orijentisati ka tematskim i servisnim kanalima. Štampa je počela sa tematskom orijentacijom što je povezano sa atomizacijom društva sedamdesetih godina. To znači da je počev od momenta kada su veliki pokreti društvene solidamosti ustupili mesto atomizaciji i smanjenju i podeli dmštvenih struktura, štampa pratila ovaj pokret i razvijala ga: sada je jedino mesto društvenog okupljanja televizijski žurnal u 20.00 časova i, što se toga tiče, Volton je sasvim u pravu. Međutim, smatram da kanali opšte orijentacije neće nestati. Možda se o tome mašta. Ali situacijaje sledeća: u Francuskoj se audiovizuelni pejzaž kompletno promenio 1982. godine, prva privatizacija obavljena je tokom 1984, a još uvek postoje četiri kanala opštih programa.

39