Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ

Носећи копље које душу вади. Замахну копљем иза раменица, Удари њиме у пас Гурдафриду, Како је удри панцир јој расече; Онда је с коња зграби ко кад лопту Дочека пала хитрија од ветра. Гурдафрида се преко седла саге, Па брзо сабљу иза паса тргну И расече му копље на две поле, На коња скочи и прашину диже: Не би јој лако с њиме бојак бити, Окрену леђа па одјури брзо. А Сухраб узде попусти аждаји, ЈЉутином својом бели дан помрачи. Кад стиже до ње, силну вику нада, Продрма њоме и шлем јој обори: Ослободи се коса од панцира, А лице засја као жарко сунце. Тад Сухраб виде да је то девојка; Коса јој беше кб круна на глави. Зачуђен рече: „Кад иранска војска На мејдан шаље девојку оваку, Онда ће храбри јунаци сред боја Све до облака уздићи прашину!“ 'С облучја одви савијену замку И девојци је ови око паса. Рече јој: „Сад ти нема више спаса! Што кавге тражиш, о месецолика2! Такав ми шићар у мрежу не дође, Спаса ти нема, вртети се немој!“ Тад Гурафрида откри своје“ лице, Ван тога другог излаза не нађе. Откри му лице па рече: „О храбри Јуначе, што си срчан понњут лава, Обе су војске гледале наш мејдан И битку с овим топузом и Бордом; Пошто сам лице и косу открила, Војска ће свашта зборити о теби, Рећиће: Ради једне женске главе Прашину диже у боју под облаке!

19

995

600

605

610

с» он 620

625

630