Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ

Гурдафрида се насмеја од срца, На зид се попе па погледа војску. Кад доле виде Сухраба на коњу, Овако рече: „Јуначе турански, Што си се тако снуждиог Хајд иди Са бојног поља одакле си дошо!“ Сухраб јој рече: „Чуј ме, лепотице, Кунем се круном, месецем и сунцем, Да ћу ти бедем сравнити са земљом, Неверу тебе силом ухватити! Немоћна кад се будеш превијала, Покајаћеш се својих лудих речи. Онда ти неће кајање помоћи, Нестална судба кад ти капу скине. Куд оде вера коју си ми дала2!“ Кад Гурдафрида ове речи чула, Насмеја му се па несташно рече: „За Турке нема у Ирану жена, Зато си слабе среће са мном био. Због тога јада немој да се једиш, Тим мање што ти ниси од Турака, Него си један од велможа славних. С том шаком, руком, мишицом и плећем Никога нећеш имат' себи равна. „Ал чим краљ чује да је један јунак Довео војску из Турана амо, "Сместа ће к нама кренути с Рустемом, А с Техемтеном нећете изнети! "Од војске нико остати жив неће, Теби ће свако зло на главу доћи. Мени је жао да ће твоја плећа. И прса бити леопарду храна. У руке своје не уздај се много, Во глупи пашће траву с твога тела, Већ боље ти је да послушаш мене И светла лица да у Туран кренеш!“

Кад Сухраб то чу, много се застиди,

Што му се тако лако град измаче. На домак града једно место беше, До кога градски бедем допираше;

675

680

685

690

695

700

705

7110