Rustem i Suhrab

РУСТЕМ -И СУХРАБ

Али га видех усправ тек толико Колико јунак трепавицом трене, Када га нос на кихање подражи: Сухраб га тако истргну са седла Да му је срце умрло од страха, У животу је његовом милошћу, Ал тужне душе, напаћена тела. Доста сам гледб турских витезова, Ал тако уздом ниједан не равна. Тешко ли борцу који на мејдану Запане њему у шаке и руке! Не желим ником да с њим мејдан дели, Све да је брдо од камена тврдог. И брду би се земља смиловала, Кад насред боја натера на њ коња. Ако се владар не одлучи одмах Да шаље војску и заседу метне, Онда је пала слава нам Ирана, А он ће мачем земљу да савлада. Та сушта снага све ће нам отети, Нико му неће више одолети. Зар ико виде таква бињеџију, Све мислиш: то је витез Сам — и доста! Ми не можемо њему се опрети, Његовој шаки, топузу и спреми. Наше је борце оставила срећа, Његова слава до неба се дигла! Вечерас одмах пртљаг опремамо, Па пут Ирака равно ударамо, Још мало ако овде останемо, Сви погинусмо жалосно и немо._ Овај му бедем одолети неће, Од самог лава он се брже креће!“

Кад књига дође под печат у ноћи, Дотрча гласник, Гуждехем заусти Па рече: „Сутра пођи раном зором, Нека те нико не види од војске!“ На десну страну гласник књигу метну, Па одмах с књигом право на пут крену.

23

790

755

760

~ (55)