Rustem i Suhrab

24

ФИРДУСИ

ДЕСЕТО ПЕВАЊЕ. Сухраб заузима Бели Град.

Кад сунце диже главу иза брда, Туранска чета за битку се спреми. Војвода Сухраб узе бојно копље, Узјаха свога коња брзотечу. Смераше да све јунаке у граду Похвата па их свеже као стадо. Кад на град јурну, никога не виде, Нададе вику попут страшна лава. До града стиже, отворише врата, Ал у њем не би гордих великаша: По ноћи оде Гуждехем, а с њиме Сви коњаници и јунаци скупа,

Јер испод града један пут бејаше, А тога пута душман не знађаше.

Кад Сухраб с војском у тврђаву стиже, ·

Не виде у њој Гуждехема више. Све што је било унутра у граду, Старо и младо, право или криво, По заповести све пред њега дође, А свако жели спаса својој души. Узалуд Сухраб тражи Гурдафриду, Залуд га жеља гризла да је нађе. На концу рече тихо: „Јао, јао, Сјајни је месец за облак зашао!“

Кад она књига до владара стиже, Тешко му паде што му диздар пише; Из војске позва охолу властелу И опширно им изнесе ствар целу. Сви поседаше до краља Ирана: Велможе бојне, велике и мале.

Ту је Тус, Гудерз син Кишвада и Гав, Па Гурган, Бехрам и јуначки Ферхад. Тад владар узе књигу и прочита, Каза им добро и зло о јунаку.

Овако рече јунацима тајно:

„Ово се нама отегну бескрајно,

785

790

195

800

810

815

820