Rustem i Suhrab

34

ФИРДУСИ

Да завек одеш из иранске земље, Да од ње скријеш твоје сретно лице. Краљу је жао свега што је реке, Кол'ко се каје, све изгризе прсте!“ Ал Рустем њима беседи овако: „Кеј Каус мени ни мало не треба! Трон ми је седло, а кацига круна, Рухо је оклоп, а срце јуначко! Шта ми је Каусг Само шака праха! Од његве срџбе зар да имам страха»! Јесу ли за ме оне срамне речи Које ми владар у наглости рече»! А ја сам њему ланце одрешио, Престолу сам га и круни вратио Победив диве од Мазендерана, Ратујућ с краљем од Хамаверана! Из окова га избавих и муке, Када га видех у душманској руци. Већ ми је доста, сит сам свега тога, Ван чистог Бога не знам ни за кога!“ Кад јуначина сит се наговори,

„Добаци Гудерз слоновиту мужу:

„Али ће владар и горди јунаци

"Овако твоје речи изврнути: „Од Турчина се силни јунак препо!“

И још ће сваки у потаји рећи: „Како нас оно Гуждехем извести, И траг ће нам се на свету замести;

Кад Рустем не сме да се с њим побије,

Ни чудо није што ми оклевамо!

О узбуђењу краљеву и срџби

Чуо сам шта се говори на двору: (Сухраб је свима на устима био!

"С тога од краља не окрећи леђа, Име је твоје славно широм света, Немој га својим узмаком затрти! "Сем тога војска душманска је близу, Не прави збрке престолу и круни! Да нас срамота снађе од Турака, То наша чиста вера не допушта!“

1175

1180

1185

1190

1195

1200

1205

1210