Rustem i Suhrab

ФИРДУСИ

Кад су се с двора пијани разишли, Дуга је ноћца небо пребродила.

ТРИНАЕСТО ПЕВАЊЕ. Каус и Рустем воде војску.

Кад сунце проби црни вео ноћи И кад се иза завесе помоли, Кеј-Каус рече Гиву и Тусу, Да таламбасе на слона привежу. Отвори хазну и раздели храну, Уреди војску, а опреми пртљаг. На коњу стиже равних сто хиљада

Што оклопника, што војвода храбрих.

Војска се спусти у раван са стране, Од силног праха бели дан потамне. Шаторе диже на две миље хода, Сву земљу прекри копитом и слоном: Зрак је ко чивит, земља кб абонос Од таламбаса поље се таласа.

Што силна војска ближе долажаше, Све жарко сунце црње постајаше. (Севаше копље и џилит из праха, Ко ватра иза завесе азурне.

Од шаренила копља и барјака, Штитова златних и злаћаних чизми Рекб би: облак боје абоноса

Дође и проли кишу реалгара!

Од дана ноћ се не разликоваше, Све мислиш: неста неба и Плејада. Иђаше тако све до градских врата, Куд прође прекри земљу и камење. Велика вика са куле се диже, Сухрабу јаве: ево војска стиже. Кад јунак Сухраб зачу ову вику, На зид се попе да погледа војску: Упире прстом на војску у пољу,

А војсци краја ни конца не беше. Кад Хуман виде војску из далека,

1265

1270

1280:

1285