Rustem i Suhrab

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА ЕХХХ

дубином мотивисања, грандиозношћу опеваних догађаја и узвишеном трагиком судбине која њиме влада. Велики француски критичар Сент-Бев који је Фирдусија чигао само у Молову прозном преводу, назвао га је, без оклевања, „Хомером његове земље“, а Рикерт ставља њеног песника у психолошкој дубини и изнад слепога јонскога певача. Немци су "сами истицали колико Шахнама надмаша Нибелунге и „по разноликости предмета, и по величини целе основе и појединих јуначких дела, путовања и доживљаја“ (Ете).

Додуше, Фирдуси је у почетку наишао на неразумевање у Француској: два позната ориенталиста (де Засу и Опагетеге) изразили су се доста неповољно о Шахнами. Али овоме се не треба много чудити кад се зна да је и Шекспир, у почетку, слабо прошао код Француза и да су они неко време изнад њега стављали чак и свога Канпистрона за кога данас мало ко и зна. Онда, треба се сетити да је познавање и изучавање Фирдусија и његова епа у то доба било, тако рећи, тек у заметку, и да је лако било погрешити у суду. Што се напосе тиче поменуте двојице критичара нашега песника, "треба истакнути за де Сасија (1! 1838.) да је, поред одличнога знања источних језика, имао уопште доста непоуздан суд у књижевним питањима. Слично вреди и за Катрмера (7 1857.), који је, сем тога, још био и под утицајем француских псевдокласика и на њихове наочари гледао Фирдусија и његова преводиоца Мола.

Као Шекспир, тако је и Фирдуси много лакше дошао до славеу Немачкој него у Француској. Немци су, како већ знамо, дали уметнички најуспелије преводе (Шак и Рикерт) и најбоље критичке студије (Ете и Нелдеке), а Рихард Вагнер је чак имао намеру да састави музичку драму од које познате Фирдусијеве епизоде (Рустем и Исфендијар или Сијавуш). Што је овде најважније, прва четворица имају о персиском песнику врло висок суд који је тим вреднији што су сва четворица добро