Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ 5

А мождину му испи из костију. Па заспа да се одмори од дана, А Рахша пусти да по пољу пасе. Тад седам-осам турских коњаника На степу дође где се дивљач лови. 70 А кад на степи видеше траг Рахшев, Обалом реке около пођоше, Па чим“на близу Рахша угледају, Без даха јурну да га ту спутају. Са свију страна јурнуше коњици, 75 Краљевску замку бацише на Рахша. Када Рахш виде замку у Турака, Зарика силно попут бесна лава; „Двојицу свали ударцем: копите, А једном главу од трупа одгризе. 80 Три коњаника остадоше мртва, А бојном Рахшу не спуташе главе. Тад опет замку бацаше одсвакле, Док најзад Рахша за врат не спуташе. Трком га зграбе и у град поведу, 85 А сваки виче: ја сам га спутао! Када се Рустем из сна слатког прену, Паде му на ум његов коњ ћудљиви. Гледаше тамо амо широм поља, „Али га нигде не може да спази. 90 Сав срџбом плану што коња не нађе, Па збуњен јурну путем Семенгана, Све говораше: „Овако пешице Куда ћу поћи од срамоте црне, Опасан буџом и с тоболцем овим, 95 С кацигом, мачем и плаштем од тигра»! На који начин да пустару пређем, 'Од кавгаџија како да се браним2 Турци ће рећи: ко му Рахша узез Рустем је сада заспао и умро! | 100 "Сад треба ићи без коња ,без згоде, А целу бригу у срцу понети. > Оружје ваља и пас опасати, =— Ваљда ћу негде. ипак траг-му наћи!“