Rustem i Suhrab

РУСТЕМ И СУХРАБ

Ја ћу ти Рахша од мејдана наћи

И сав Семенган под ноге ти врћи!“ Тако је месец говорио њему,

А Техемтен је све до краја слушо.

Кад јунак смотри то вилинско лице

У којег беше дара сваке врсте,

И кад му Рахша још обећа наћи,

Помисли одмах: све ће добро бити.

Позове часног мобеда да дође

И да је одмах запроси у оца.

Кад краљ то дозна, сав се обрадова,

Нарасте као слободни кипарис.

„Јунаку даде јединицу своју,

Како је закон и обичај био.

Краљ благослови његову женидбу,

Како је Рустем хтео и желео.

Кад даде кћерку оному јунаку,

Обрадова се и старо и младо.

Сви редом душу весељем облију

И добре жеље пехлевану шаљу:

„Тај млади месец нек ти срећу носи,

Душмане твоје нека мач покоси!“

А кад насамо осташе младенци

Ова ноћ тамна не беше им дуга.

Кад сјајно сунце започе бацати

Небеским сводом замке мошус-боје,

"Тад Рустем скину један оникс с руке,

„А тај је широм света познат био,

И даде јој га: „Чувај тај аманет!

Ако те кћерком судбина обдари,

Тај драги камен пришиј јој у косу

За добру звезду и срећно знамење;

„Ако те звезда сином обрадује,

Под пазухо му тај очев знак свежи!

По стасу Сам ће Нерим нови бити,

А по јунаштву и ћуди Кериман;

Крилата орла стераће с облака,

Сунце ће њега на веке грејати!“

Код месецолике остаде ноћ целу,

(О свем и свачем с њом је говорио.

225

230

239

245