Rustem i Suhrab

10

ФИРДУСИ

Кад сјајно сунце на небо изађе,

И лице земље љубављу обасја,

Да се опрости узе је на груди, Очи и чело пољупцима осу. Вилинско лице плачућ од њег оде Брига и туга посташе јој друга. Рустему дође краљ отменог рода И упита га како је спавао,

Па му о Рахшу веселу вест каза. Од тог заигра срце крунодавца: Поглади ата па га седлом седла, Све Рахша гледа, краљу благодари. Па пут Систана као ветар дуну,

А све се сећа свога доживљаја. Одатле. крену пут Забулистана,

Не рече ником шта чу и шта виде.

Б

ЧЕТВРТО ПЕВАЊЕ. Техмина рађа Сухраба.

Девет месеци кад књегињи прође, Дође јој дете као месец сјајно. Рекб би: то је Рустем слоновити, Или Сам лављи или Нпрем славни. Кад му се осмех на лицу појави, Онда му мати даде име Сухраб. Кад му би месец, кб да му година: Прса му беху као у Рустема. Трећега лета опаса оружје, У петом поста јунак лављег срца. Кад му би десет лета, у тој земљи Не беше никог да с њим мејдан дели. Тад својој мајци на колено иде, Па дреко пита: „Де кажи ми сада, Кад сам ја од свих вршњака највиши И кад ми-глава у небеса стрши, Од чијега сам рода и племена, Шта ћу рећ' кад ме ко за оца питар Ако ми на то одговор не дадеш,

ко (оу) сл

а] (=> [538] 1 280

285