Sion

159

сами тако гледамо на ову поправку као и иа поправку наших старих задужбина уопште. И заиста ко иоле уме ценити онај готски штил, који је искључива црта скоро свију наших старих манастира; који зна човекову душу и уме да појми како на ову упливишу они различити делови таквих храмова, оне преграде, стубови, кубета, она тајанственост и скритност која одвлачи наше уображење у област светова виших — небеских: тај неможе ни мислити а још много мање желити, да се ове старе задужбине наше кваре п прекрајају по новом укусу и штилу, већ да је далеко боље и практичније оставити их до друге удобније прилике ако већ нисмо у стању поправити их да буду онакве какве су и биле. Част и поштовање поч. Еп. Јанићију. Он је племените жеље имао а доста блага око Жиче потрошио. Но у чему је погрешио он по слабости и несхватању — нек не греше други. У.

Помед по свету. Из Ђрапе нам пишу: „Читајући дописе са различних крајева наше старе Србије, у којима се износе Факта непријатељских расположења појединих чорбација и турских удворица бугарскпх наспрам браће Срба, нисмо могли прећутати а да путем штампе преко вашег листа некажемо, да тај псти дух веје и овде код нас, и да јако баца у бригу праве патриоте и српске и бугарске, који знају и умеју оценити шта се са тим смера и коме то иде у прилог. Између осталих грозних случајева, да споменемо овде само један: Ради бесмо да нађемо добра учитеља, те да и ми у средини иашој поучимо децу нашу, да колико толико умеју бар писати и читати српски кад се за сад ништа више учинити неможе. И Господ нам посла Вићентија Димитријевића овдашњег домородца, који се претходно учио 4 године у београдској богословији, и који одиста имађаше такву спрему, каква се само може пожелити од народњег учитеља. Ама није човек знао у шта пре да се загледа на овом младићу, и да тим једним погледом неосети неку нарочиту оданост и према раду његовом и према њему лично. Одлазак његов на време из средине наше, не само да није изгладио његову тежњу наспрам свега оног што се зове рођено, народско, него јејош боље развио у њему ту вишу, племениту црту свакога човека црфу народности. А из овог дивног начела развиле се беху оне друге,