Sion

422

премноги веома дако су се склањали на ништаве по изгдеду захтјеве, што су преддагади православнима језуити и пристајали су на ону тобожњу автономију, што је дукави Рим преддагао унијатским дрквама. Но чим је даље ишло време, тим су се све више и више бркали одношаји унијатске цркве: полозкај њезин све више је не нормадним постајао. Почеше увиђати да хваљена автономија суштаствује само у рјечима, дјејствија латина тежила су јавно к једној само цјели , да полатине, унијате. Него срећом та дејствија буду примјечена од унијата и изазваше код њих реакцију. Добри одношаји између једних и других исчезоше. Унијати нађоше се у једанпут у најнесиоснијем положају: са ужасом они се око себе обазираху, видећи да их сви немилим оком гледају. Православни их презираху као издајице религијозних и нацијоналних начела својих, Латини исто, као људе, који су само по имену римокатолици, а у самој су ствари православни. Сва дјејствија језуита свршише се тиме, што унијати немајући снаге да одоле више наравственом понижењу, двусмисленом свом подожају и безбројним наравственим и физичким страдањима, у која их је унија бацила, посље дужих или краћих колебања, обратише се опет к оној страни, од које су их лукава језуитска дјејствија удаљила. Тако је било у Литви, најобширнијем пољу језуитског дјеловања, тако видимо и у другим славјанским земљама. Таким начином, при свој лукавој тактици, којом је латински свјет хтјео привући у своју мрежу, почињући од XVI вјека, православне народе, ипак ништа му не поможе да достигне завјетну цјел својих тежња. Успјеси латинства у славјанским земљама сравнитељно врло су ништави. Ако јуридичко ОФицијална дјејствија за време суштаствовања грчке царевине не могоше довести до жељеног јединства међу црквама, то тим мање наравствена, премда врло Фипа дјејствија периода језуитског могоше шта у том одношају учинити. Да видимо шта је по том питању учинио наш вјек и да