Sion

423

ди има какве ваде на успјех из правца, којим данас пођоше дјелатељи на пољу црквеног уједчнења. II. Данас питање о сајединењу цркава ступило је у нови период развића. Најживље покушаје у томе ми палазимо у еаископалној англо-американској цркви; особито у друштву старокатолика, а у најновије доба врло важне покушаје у средини протестаната. Каква је разлика данашњих покушаја од покушаја пређашних вјекова? Данас почињу сазнавати сву анормалност, сву насилност пређашњих покушаја. Поњају, да спаљнима, ма и најтактичнијим мјерама није могуће ништа, урадити у корист питања о сајединењу цркава; а међутим потреба да се установи обште црквени мир данас постаје најосјетљивијом и њом су проникнути најсвјетлији умови христјанског свјета. Сада појимају боље него икада, да је разједннење христи.јанских цркава појав у Божијој цркви не нормалан. На мисли о сајединењу цркава у једну Христову цркву у наше време установљена су не само црквена правитељства, него и најваљанији умови христијанског запада, и к њој су св^ усиља обраћена. Пишу се с том цјељу обширне књиге, оснивају се друштва и у том духу проповједа са проФесорских катедара. Паука креће данас пријатеље христове цркве к дјелу и руководи их к достижењу узвишене задаће њиове. Англиканска црква прва је покренула мисао о зближењу своје цркве са православном црквом. Први и најглавнији узрок тог покрета у англиканској цркви налази се у неопредељености вјероука њеног. Неизбјежном посљедицом те неопредељености било је распадење англиканске цркве на различне, једна другој противуположне религијозне Фракције, којима је немогућно било сајединити се, јер им недостаје спољни авторитет. Англикански епископат који би сам морао састављати тај авторитет, немоћан је сам у себи; јер сазнавајући да је удаљен од древног корена, да