Sion, Sep 15, 1874, page 11

539

кве, које имају толико непокретног имања, да се са чистим приходом од истог, могу подмиривати не само све потребе саме дрквене него би се још могао и по један изврстан учитељ добро плаћати, са којим бп те исте цркве пропевале и редовно служиле. Али се то не чинп, већ шта бисте мислили ? Дрквене н. пр. ливаде сваке године косе редом по 5 кућа из села у коме је црква, узимајући себи сво сено (по 30 добрих .кола). За сво то сено шта бисте казали да они дају цркви? Само до 10 ока ракије и до 30 ока вина; па то сви сељаци, који се у тој цркви Богу моле, попију на сабору код исте, на дан славе празника храма њеног. Е није лп то управо крађа светиње ? Није ли то тешки грех ? А одашта је то ? — Од наше глупости. Ми волемо да се напијемо, да нас црква поји; а што нам црква служи једва један пут у години, и то кад нас случај нанесе, кога издалека, који зна цркв. правило и појање, те помогне свештенику , — почем му закон не дозвољава н. п. и да најсветије таинство врши, а у исто време да за певницом чита или пева, или да у време преноса дарова са жртвеника на престо, пева и херувимску песму, — то као да се нас, који се називамо хришћанима, мало или ни мало не тиче. Нити се сећамо да је црква наша богомоља за то, да се у њој редовно служи; јер је то лађа, која нас преко житејског мора води у царство небесно! Како служити у њој никад неможе сам свештеник, то је потребан учитељ, који ће нам уз то још п децу учити, да боље од нас познају Бога, његову св. вољу и закон, па да буду и бољи хрпшћани и бољи људи него ми, Тешко нама са оваквом намећу нашом! Сад тек и то са тешком муком отпочињемо радити за себе оно, што је требало да смо давно израдили! Ово да кажем, изазва ме пријатна вест, да ће се у неколико таквих села призренског округа отворити већ основне школе идућег месеца Септембра. Пређимо на реч о оним читуљкама, које старац у говору спомену. На велику жалост и ја сам доста пута чуо, да по која затуцана глава .у друштву себи равних, рекне овима оно , што старац за њих наговести. Па што је још горе и мучније, таквих глава има и међу нашим свештенством, па и међу калуђерима, којима је како ја знам управо у дужности, да се и сами што више брину о просвећивању о умном и моралном унапређивању свога народа; да и сами о прекој нотреби просвете чешће своме народу говоре и да га побуђују, еда би што пре очи отворио, тумачећи му речи: да је „учење права п неопходна сваком човеку светлост, виђело; а неучење мрак и тама, у којој се прави пут никад не може пого-