Sion

552

православља и латинства; ова је распра добро нозната, ценимо, и најповршнијем књижевнику; зато ћемо сада да прегледамо како је папство поступало с нашом југославенском светињом, на име с нашом ћирилицом. Славенски је језик, као општи књижевни језик славена далеко пре св. Ћирила и Методија био изображен. Ћирил и Методије били су родом из Солуна у Маћедонији, где су се били настанили већ од више столећа Славено-Срби. У првој половини седмог века не далеко од Солуна, Срби су основали један град и по своме народном имену прозвали га „Србица." Овај град и данас опстоји 1 ). Срби су најстарије племе славеиско, које спомињу древни идолопоклонички писци. Плиније, римски писац у 78-тој год. после Христа већ спомиње „Србе" 2 ) а тако исто и земљописац Птоломеј. На славенско пак име истом V столећа наилазимо код грчког писца Јорнанда, кога сувременик Прокопије вели: да су имена народа славени и Анти истоветна, и да су се у старо доба ови народи звали Саори; а под именом спора славни Шафарик разумева Србе. Један древни рукопис из деветог столећа, пронађен у Минхену ево шта каже о Србима: „Срби, којих је толико царство, да су из њега сви славенски народи произашли, и порекло своје, као што сами потврђују, одтуда повлаче." Чувени филолог Добровски признао је , да су се у стародавна вреа:ена под именом „Срб" подразумевали сви данашњи славенски народи, а с њиме се слажу многи страни језикослови. 3 ) Језик, на који су св. Ћирил и Методије превели књиге, и на коме су после и богослужење приредили, рекли смо да је морао бити у стара времена општи књижевпи језик свију славена. Овај се закључак из тога производи, што су се

') Вид. Еарамзин истор. кн>. 1. стр. 502. — Акветап Ка1 81ау, Т. IV ра^. 38.

2 ) па! Ш>. 6: с. 7. — Иео^. Нћ. V. с. 9.

3 ) Вид. Добровски, Ветегкип§еп ићег с!еп Каћтеп ипс! 8И (;еп Дег аИеп 8егћеп т Еп§е1в Сгезсћ. уоп 8егћ. стр. 156. Вид. Јана Колара. Расправу о именима, иочетцима и старожитностима народа славенскога ст. 153—166.