Sion

586

коју неопоганише ови немили гости, зато увређени, обезчашћени Хрвати скочише на оружије са својим кнезом Себесдовом, ступише под заштиту Цариграда и замолише дара Васиља Маћедонца 867 год. да им пошље српске учитеље и проповедниве 1 ). ПорФирородни изриком каже да су Хрвати захтевали свештенике грчко-источне, а ти нису могли бити други, но православни српсви свештеници, почем већ у то доба сви Срби бејаху примили Христову веру и у своје цркве старославенсво богослужење одавно завели. Док је живео кнез Себеслав, Хрвати су постојано упражњавали наш православни обред; али год, 879-те несретпи Хрвацки племић Еранимир погуби Себеслава и заседе на његов крвави престо. Бранамир (било би праведније да га повесница зове Рушимир ) бојећи се освете византијског цара, који је волео Себеслава, одцепи се од Цариграда и са својим народом ступи под заштиту римског папе и западњег владара. На папској столици тад је седио заклети непријатељ славенства Јован VIII, од ког су нам остала три писма, односно Бранимира и његових Хрвата. У првоме писму, датираном у Јуну 879 год. Јован хвали Бранимира и наговара га, да буде постојан у вери римској; у другоме прима Хрвате и њихово свештенство у крило римске цркве, а у трећему од 10 Јуна споменуте године, налаже спљетскоме свештенству: да ништа не зазире од словена и да се рукоположи за славене народни архијепископ, који ће примити плашт (раШиш) од римскога, а не од другога (цариградскога) патриарха. У овој нашој расправи видели смо да је и горопадни папа Јован "VIII 880 год. одобрио нашу православну литургију у северо славенским покраинама; наравно дакле сљедује, да је није могао забранити ни у Далмацији ни у Хрвацкој, а с нашом браћом у овим земљама папа је морао, и ако преко воље, да поступа трезвено. Истом папа Јован X, чујући да се с дана на дан у Хрвацкој и Далмацији шири Бе аЉп. 8тр. сар. 29.