Sion

138

„Оче наш, који сн на небесима". Недокучни њихов смисао, у свој својој дубљини, може се понајбоље разумети историчким путем. Усред највеће неједнакости, каку је икада свет видео, усред вапијућих друштвених неправда, које је иредстављала римска држава — исказан је сада овде нов идеал човечанства, радикално супротан античиим појмовима и осећањима. Сви су људи браћа, деда једног Оца небесног, који их љуби до бескрајности Паганска (незнабожачка) старина, са четрдесет векова свога развијања, није била у стању, да се подигне до висине таке представе; наше време са-свима успесима свога гордог образовања није могло да створи ништа савршеније; у нраву смо мислити, да и најудаљенија будућност пеће га никад превазићи. И тако „наука љубави", која је мало по мало мзменила сво уређење и смисао човековог живота,—јесте прва и највећа заслуга хрпшћанства у историји, — и најсмелији рацијонализам вазда ће се морати преклонити и пасти у прах пред њоме. Затим — што особито удивљава онога, који исторички изучава јеванђеље, то је висока „духовност", разливена но целоме томе делу. Проповедајући важност јединих духовних интереса: истине, нравде и добра, иризивајући људе смирењу, самопрегорењу и моралној чистоти, хришћанска наука и с те стране јавила се као жесток протест против страшнога разврата, матерпјалнзма и чуЛности , који су поткопали и раслабили аптичнп свет. Духовност та у проповеди Спасовој исказана је у трима главним идејама, које тако рећи господују, уздижу се над свима појединим догађајима, по поводу којих је божанствени учитељ говорио своје речи спасења п живота. А то су: идеја о госпоству духа над свима Формама; учење о висини и господарењу духовног начела над материјалним; и велики значај индивидуалног живота, коме је дато првенство пред делатношћу друштвеном п политичном.