Sion

137

изма и ужасних страдања, — и тек тада моћићемо појмити и оценити сав смисао неиостижљивог преврата, који је у њему произвела јеванђелска нроповед. Кад су се са обала галилејског језера разнеле по свету утешне речи „љуби ближњега својега , као самога себе", то је заиста онда била велик! новост, радосна „благовест" за људе. Цела перспектива бољих одпошаја, сва срећна будућност искрснула је пред њима. Против зала, која су тиштала друштво, сад је пајпре била нађена лековита тајна, ненозната сила ушла је у жнвот, да га огреје, да га облагороди, да га усрећи. Та је сила љубав. Треба да љубимо , да би Богу угодили, да би срећни били на земљи, да љубимо не само крвие и блиске рођаке, него све и свакога , на и саме непријатеље, — и за друге да живимо толико, колико и за себе. Тада тек живот добија цену и интерес, његове радости нису досадне а његове су беде лаке. Може ли икака ФилосоФија тако просто, истинито а уједно и тако дубоко решити задаћу земаљскога' живота и показати његов роководни закон ? „Благо сиромашнима духом, кроткима и милостивима, благо онима, који су чистога срца и онима, који мир граде, онима који плачу и прогнанима правде ради. — Ходите к мени сви који сте суморни и иатоварени и ја ћу вас одморити." То је био језик иеба, непознати тадашњем свету. Тако говорити — значило је иаћи несумљивк пут власти над људским срцем; а говорити тако у средини империје — значило је пролити таку чаробну утеху на очајничке патње милијуна, да ће људи чувши једном тај глас, поћи за њим на муке, гонења и смрт. Васпитани и преображени Јеванђељем, ми смо сада навикли на његов човечни дух и сваки дан понављамо молитву Спасову, често и не заустављајући се на том, — каква величанствена идеја лежи у њеним простим, почетним речима —