Sion, Nov 30, 1875, page 56

664

остављали тамо, где их је смрт снашла. Међутим мора се иризнати да нико ништа сигурно по овома предмету не зна. На овај начин, милостива господо, Бибдија нам даје -не само , тако названи , одричући доказ ћутања , који мене управо савршено убеђује, да Петар никад није био у Риму, но она нам у псто време даје и све друге позитивне доказе о распећу и нарочитом позиву апостола Петра, апостодства Павлова, знзчаја Вавилона, која, сва укупно, доводе ме да закључка, да Петар никад није био уРиму; и ако ви одричете истинито сведочанство Библије, онла вам спада у дужност да покажете, у замену Бибдије , каки несумњив историјски Факт, какво сувремено тврђеље, а то ви неможете учинити. И ако ви немате других доказа, који би потврдиди живљење Петрово у Риму, онда сте побеђени од Бибдије, којаје наш путевођа у вери , п која не може никад себи да противуречи. На сва Б аша празна тврђења ја ћу вам све једнако одговарати: ако ви верујете у Библију, докажите нам вом да је Петар био у Риму. Но моји противници, немајући библијскога доказа, прибегавају к тадашњој сувременој историји и говоре, да се ћутање Библије попуњава тврђењем историје. Еад би ми, одридањем историјскога Факта од стране Библије имали о овом предмету позитивно тврђење тадашње сувремене историје, онда би се могло још колико толико спорити о узајамном достојанству и значају ових двају доказа, који један другог побијају: но почем ја тврдим, да се Факт живљења Петрова у Риму, од стране сувремене историје ни уколико не доказује, онда нама остаје само одрицање Библије. Господо, овде ствар није у томе, да се иде напред пипањем — непознатим итамним путем, или, као што вели Евсевије, да се руководимо иразним говором, некакима: гоеоре> мисле ; ми смо дужни да се држимо позитивних Факата, и кад се ја позивам на сувремену историју, онда ја рачунам на сигурне и првокласне тадашње историке. Но сувремени историци нису нико други, него сведоци с1е лази или очевидци, јер они лично знају људе и догађаје, о којима говоре. За њима се јављају другостепени сведоци или (1е аисШи, којима сведоци с1е У18и непосредно предају причу о догађајима, што су их они видели, и који , у своје време, нредају ове приче другима. За овима долазе сведоци треће врсте, који предају потомству то што су добили од сведока по чувењу, и који већ не заслужују да се назову историцима. Даље ја не обраћам већ никаке пажње на оне, који долазе после треће врсте, па ма их било и милију-