Školski list

— 124 —

Када пак исти тај иредлог 58. §. XXXVIII. з. чланка од 1868. г. т који носи карактер основног закона, једним потезом пера хоће да уопће ван крепости стави, те када 5. тачка §-а 14. употребљава тај начин, да у школама са маџ. наставним језиком прописује поуку у матерњем језику оне деце, која не говоре маџарски (овде дакле није говор о свој немаџарској деци, нпти о култивирању матерњег језика) тек „према могућности", тада — да религиозно-морално васпитање и не споменемо — пред учење верских истина нагрће такове препреке, поред којих уопће нећемо моћи ни говорити о побожности, него највише о каквом-таквом муцању неколиких молитава без разумевања. Пошто ми на послетку у својим вероисповедним школама као што је и посве природно — религиозно-морално васпитавање сматрамо за једину главну сврху и пошто је при поучавању у сваком наставном предмету главно тежиште на том, те пошто сву делатност наших школа групишемо око тога; ову концентрацију хоће да онемогући свако оно расположење тога предлога, које би захтевало да ми у својим школама ма који предмет предајемо на другом, осим на српском језику. 0 апсурдитету српских вероисповедних школа са несрпским наставним језиком биће касније засебног говора. Овде примећујемо само толико, да ми до душе у погледу присвајања маџарског језика, као таковог, а у свези са српским језиком, можемо располагати, али не можемо дати упутства ради поучавања у којем било предмету на другом, до ли на српском језику, осим ако нећемо да одузмемо својој цркви њезино обележје. 2 Зак иредлог хоИе да се умеша и у сам начин, како да се иредаје наука о вери, шта вигие сасвим отворено хоЛе да обезбеђује у овом шгледу веома иростран делокруг — министру. Јер у другу тачку 24. §-а, даље у 66. § — поред већ набројаних и за нас непребродивих тешкоћа — може се ваљда још толико утумачити да се о начину, како се наука о вери има предавати, вероисповест сасвим независно брине; али при ређању наст. предмета (13. 63. §) хоће предлог већ сасвим да пропише, да се верска обука има састајати из науке о вери и моралке, као из два засебна и равноправна дела и ни из чега више, премда је врло јасно да се овакав назив не може — бар код нас не назвати згодним и довољним. Али предлог (§ 17.) за свакидањи део невероисповедних основних школа одлучно прописује да наст. план установљује министар; а о наст. плану науке о вери не каже ни толико, колико §§. 24. и 26, који (за повторну и учитељску школу) признају да је брига за обуку у веронауци „почасна дужност" вероисповести. Исто тако одлучно прописује § 18. да се у невероисповедним школама сви уџбеници и учила, дакле и веронаучна, могу само са министарском дозволом употребљавати, а и неспомиње о томедали је уз то потребно и одобрење вероисповести — или (ваљада) ни није. Са овим посве новим наређењима, а која су сасвим одлучног облика, хоће да се стави делатност цркве око наставе у веронауци под таково државно туторство које је до сад беспримерно и које би сасвим спутало благотворни утецај цркве.