Školski list

- 125 —

3. Предлог тај не само да све вигче излаже наше верне то оиасности да васиитање неЛе остати у складу са учењем цркве, него омогуЛава да још и на нашим вероисповедним школама узмогну делати особе које !\е међу нашим вернима растростирати џедисциплинисаност и безглавље, које Ие у даној ирилици дражити и на саму аиостазију од вере. Читавом тенденцијом својом, која се најбоље види из 32. §-а и из последње алинеје 46. §-а, иде предлог на то да се државне и комуналне школе развијају на штегу вероисповедвих, Пошто пак деца у таковим школама нису по вери раздељена, и по што се код тих ни не пази на то да учитељи буду исте вероисповести које су и деца: све би се више и више множили случајеви, где учитељи својим животом не дају пример онаковог религиозноморалног живота, на какав би се деца требала навикавати, и све би се више ширила та аномалија да учитељев рад око васпитања деце неће стајати у складу са оним принципима, по којима се управља домаће васпитање те исте деце, и који служе за основу, кад црква опћи са својим вернима. А наступила би опасност још и у том случају, кад би се претпоставило да се учитељ у школском раду свом не би огрешио о црквене прописе, јер рад учитеља, у чијем се разреду деца разних вероисповести заједно васпитавају, н у најбољем случају шири индиферентност према учењу појединих конфесија, од чега би како црква, тако религиозно-морално васпитање великог уштрба имали. Но ни у самим вероисповедним пжолама не би било друкчије, јер 54. §. предлога, гласом којега се пресуда против учитеља, гласећа на амовирање, може тек после мпнисгарског одобрења извршити, протумачио је известилац овопредметне министарске анкете тако, да је и у томе случају, ако учитељ због каквог свог учина или нехатности „од стране своје сопствене власти" у ствари и оправдано „може потпасти под казну", још увек могуће да ће министар учитељев поступак „са гледишта јавних интереса умесним" сматрати, те да амовирање таквога учитеља неће „одобрити". Ми у пвоме погледу већ и до сада имамо веома богатог, али и врло жалосног искуства. Уставно одг^оворна влада угарска наиме у смислу једне, 1897. године посебно у овоме погледу исхођење највише краљевске наредбе, поступа као највиши форум наме автономије и у школским стварима. И могли бисмо већ много примера навести, где учитељ и јоште како „може потпасти под казну" — не само са посебног вероисповедног, него и са општег наставног гледишта и министар богочасти и јавне наставе у највише случајева нађе нешто за замерање, ако другде не, а оно код поступка, и ако не друго, а оно даје учитељу времена да и на даље чини изгреде, те да навлачи одиум на саму школу, па и на вероисповедну власт која је спрам учитеља немоћна. 0 томе гледишту, о гледишту т. зв. „јавног интереса", без сумње не би давао рачуна министар ни по овоме законском предлогу, али ми, имајући у виду своје конкретне случајеве, слободно можемо рећи, да тај „јавни интерес*' у највише случајева нема никакве везе са школом.