Školski list

И ова бојазан наша добива још много хране из §-а 56. овог зак. предлога. До сада смо били спречени у томе да донесемо за своје учитеље мировинску уредбу и да креирамо мировински фонд. Да не бисмо то ни од сада могли учинити, за то је довољно расположење 49. §-а упитног зак. предлога, да све оне наше општине, чији се учитељи буду (ваљда) иризпали неспособнима за „успешно" предавање маџарског језика, биле би обвезане да о своме сопственом трошку створе посебно место помоћног учитеља. Сад наш учитељ или се неће ни уписати у мировински фонд, односно или ће се одрећи државне потпоре, која му припада, или ће положити споменуту, §-ом 56-им захтевану заклетву. И на што се заклиње тада наш учитељ? Ни више ни мање, него да ће савесно, верно и тачно извршивати наредбе отаџбинских највиших и виших власти. Дакле ни толико му не би било слободно рећи да је овде реч само о надлежним школским властима и о њиховим, само у сопственом делокругу донесеним правомоћним наредбама? А заклетва — ако смо вољни да јој приписујемо моралне вредности — треба да је такова, да се у њу не може што друго утумачити, него оно што у ствари треба да је у њој. А куда води то везивање нашег учитељства таковом заклетвом, овде само с обзиром на наше црквене интересе толико наглашавамо, да смо и до сада имали много случајева, да су не само „више", него и „највише" власти издавале такове наредбе, ко.је дубоко засецају у нашу аутономију, и да би са превременим испуњавањем тих наредаба наши учитељи одрекли били послушност својим сопственим властима. Нека нам је дозвољено у интересу разумевања само један пример навести. Г. је министар на пр. наредио да дотле, догод ми односно испита за учитељско оспособљење не узимамо министарством одобреног правилника, кр. шк. надзорник не сме суделовати на истом испиту. У овоме случају (бар односно писменог дела тих исгшта) није се ни само кр. надзорништво покоравало истој наредби, која не стоји у противности само са нашом автономијом, него и са министарском опћом наредбом, изданом на основу закона. Шта би се догодило кад би наши учитељи положили ону заклетву, те кад би министар, или друга којавиша власт, издала на наше учитеље упућену такову наредбу, која би их са њиховом вероисповедном влашћу довела у противност — на што, као што рекосмо, имамо такође више но један пример, шта би било, кад бисмо ми у таковом случају осудили свога учитеља на губитак звања? Кардинална је дакле погрешка законског предлога то, што намерава да код нас дисциплину са свим растроји, што хоће учитељство наше да извуче испод нашег домашаја и тада, ако „у јавном интересу" отвори у школи на пример кортешки табор, или кад верне наше хоће да задобије за другу веру или за другу, ма какву идеју, која је са вероисповедног становашта до душе врло опасна, али коју некакво министарство, које са нашом вероисповешћу баш не симпатише богзна како, „у опћем интересу" баш неће тако штетном наћи.